Magazin

Nastavnica ranjena u pucnjavi u “Ribnikaru” više neće predavati: “Nemam prava da kažem da mi nije dobro”

nastavnica-ribnikar
Foto: Privatna arhiva

“Ne mislim da sam heroj, to što sam preživela ne čini me herojem. Ja sam samo imala sreće da preživim, a na žalost, mnogi je nisu imali. To nije herojstvo. Stalno mi se čini, i sada posle sedam meseci, da sam možda mogla nešto da uradim. Bila sam jedina odrasla osoba u toj učionici. A nisam uspela ništa da učinim…

Kada me pitate kako sam, osećam da nemam prava da kažem da mi nije dobro. Prvo, zato što sam ostala i zato što sam tu, a deset duša je otišlo. Kad god me neko pita kako sam, odgovaram: “Dobro sam”. Ali, sigurna sam da više nikada neću moći da uđem u učionicu i da se bavim svojim poslom”.

Ovim rečima nastavnica istorije Tatjana Stevanović (52), prvi put posle masakra u beogradskoj OŠ “Vladislav Ribnikar” u kome je učenik K.K. (13), pre sedam meseci ubio devet vršnjaka i pripadnika obezbeđenja, a ona teško ranjena, govori za Kurir o kobnom 3. maju, danu posle, svojim đacima, strahovima i očekivanjima.

7/2 će mi doći u posetu

Tatjana je 20 godina provela u učionici, a od toga punih 18 u “Ribnikaru”. Otkriva da školu verovatno ne bi nikada napustila da se ovo nije dogodilo.

– Tužna sam zbog velikog pritiska koji su moje kolege morale da izdrže i koji i dalje trpe. Verujem da će se nakon ovog užasnog događaja pronaći pravi način da se usaglase stavovi vezani za dalji život škole, izgled i koncept memorijalnog centra. Uprkos ogromnom bolu, ne smemo dozvoliti da žrtve budu predmet razdora, već ova strašna situacija treba da nas ujedini, da nas učini boljima.

– Sva ta deca bila su stvarno neverovatni dragulji, kao i to celo odeljenje. Kada radite dugo u prosveti i zamišljate kako biste želeli da izgleda idealno odeljenje, onda imate sliku 7/2. Prepametna, radoznala deca, sako talentovano u nekoj oblasti, kulturni, čvrst kolektiv. Bilo je tu među njima i konkurencije, ali one pozitivne.

Nastavnica otkriva da postoji plan da je preživela deca iz 7/2 posete u bolnici. Neće im više predavati istoriju, ali o upornosti i nadljudskoj snazi mogla bi naširoko da im priča. Ipak, čin se da njena skromnost prevazilazi njenu ljudsku veličinu i, kaže, važno joj je samo da ih vidi, ali za to moraju prvo da se pripreme i jedni i drugi.

– Sami su davno izrazili želju da hoće da dođu. Oni su prosto takvi…

Takvi su, kako kaže, bili i tog 3. maja:

– Milina da uđete u učionicu. Ne znate da li se lepše osećate kada krenete kod njih na čas ili kada posle zvona iz njihove učionice izlazite.

Za nastavnicu Tanju je i dan u kome se desio masakr bio kao svaki drugi.

– Bili smo u odeljenju i čuli smo nešto. Sada znamo da su pucnji, ali tada smo mislili da su petarde. Grize me što u tom trenutku nisam shvatila da je situacija ozbiljna. Pomislila sam “imamo našeg Dragana”, u koga smo svi imali beskrajno poverenje, to je bio anđeo među nama. Znao je poimence svu decu iz A i B smene. Osećala sam neku sigurnost, pa Dragan je tu. Čak sam se i šalila sa odeljenjem kada smo čuli buku…

Bila sam prva meta

Održala je Tanja gotovo čitav prvi čas u 7/2. On tog jutra nije došao. Njegovo mesto u drugoj klupi bilo je prazno. Sve do 8.40.

– Tada je naglo otvorio vrata i prvo mene upucao. Pretpostavljam da sam ja kolateralna šteta, da me ukloni s puta da bi mogao da uradi ono što je zamislio. Sećam se da sam prvo upucana u stomak. Odletela sam i pala… Onda je nastupio strahovit bola. Toga se sećam, kao i uplašenog pogleda učenice iz druge klupe koja više nije među nama. Izgubila sam dah i pomislila – to je to. To je kraj…

– Muči me odgovor na pitanje da li sam mogla drugačije. Da li bi bilo drugačije da sam shvatila šta se dešava? Ili bi možda bilo još gore? Da sam krenula ka vratima, verovatno bih nastradala kao devojčica koja je izašla iz toaleta kada je čula zvuke. Nisam shvatila situaciju. Niko od nas nije…

Seća se da je čula pucnje po učionici dok je ležala na podu. Samo pucnje. Bez ikakvog dečjeg glasa… Jezivo..

– Onda je neko dete došlo do mene. Zagrlila sam ga. Ne znam kako se to desilo. Jedno vreme smo tako ležale zajedno. I onda je ona otišla. Nije ranjena, kasnije sam saznala ko je devojčica.

Verovatno je došla do mene da je zaštitim. I znam da smo zagrljene ležale neko vreme. Toga se sećam, maglovito. Dok sam ležala, jedino što sam videla je bledo lice teško ranjenog učenika, koji me je uplašeno pogledao. On se sada nalazi na bolničkom lečenju u Americi i svi se molimo za njegov oporavak. Gubila sam svest i vraćala se… Onda mrak. Pa ulazak prvog kolege u učionicu, kada je zatekao to što je zatekao…

Tada je već učenik koji je počinio masakr iskočio kroz prozor. Predao se..

– To su neki trenuci koje uopšte ne možete da objasnite. Kada sam tako pogođena ležala, gotovo bez vazduha, samo su mi moja deca bila pred očima. Ti trenuci, ta četiri minuta, to je neko vreme koje je u mojoj svesti rastegnuto do beskonačnosti. Kada sam u jednom trenutku došla svesti i videla na rukama rane, pomislila sam da nisu prave. Govorila sam sebi, ma to je nešto drugo. A onda saznanje, aha, to ipak jeste prava krv.

Još uvek sve traje

Kada se probudila 4. maja, najsrećnija je bila kada je videla porodicu, kada je ugledala svoju decu. To je mnogo teško… I oni su nekada prošli kroz “Ribnikar”. Sada su veliki…

Bolničku sobu Tanja je delila sa dva svoja đaka. Dečak je ubrzo otišao, ostala je devojčica. Preživela šest metaka. Obe nepokretne, pričale su, ali otežano.

Jedna drugoj bile su ogromna podrška. Devojčica je sada dobro, vratila se na nastavu. Kažu da je živahna, vesela i da se dobro oporavlja. Povrede stomaka i obe ruke su dobro, ali duša?

– Ovde sam otkad se sve desilo, da bi bila dobro psihički, postavila sam priritete.

Protest roditelja dece ubijene u “Ribnikaru”, zahtevaju Memorijalni centar: “3. maj i dalje traje”

Izvor: Kurir

Čitajte Luftiku na Google vestima

Luftika

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

Share via
Copy link