Kad Đorđe Balašević zapeva o ljubavi, sklon’te čase i bokale razbio bih svet od šale da je samo slucajno od stakla, dunjo moja. Predstavljamo vam najlepše Balaševićeve citate o ljubavi.
Saznao sam u koje doba godine je ovde najlepše…
U ono doba godine kad si ti tu…
Žena je jedino ‘divno’ stvorenje koje razlikuje dobrog i lošeg muškarca. Dobrog koristi, a lošeg zavoli.
Retko odlazim kući, a pišem još ređe i slike su bleđe i bleđe, pa lepe potiskuju ružne. Al’ nekad poručim piće i tako to krene, pa stignem u svatove njene, sve prave su ljubavi tužne.
Ljudi su kao školjke… moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.
Pa eto, mogu ti reći da mi nedostaješ i večeras. Ništa više nego prethodne večeri. I ništa manje od sledeće večeri. Ali neću ti to reći. Naravno da neću. Osetit ćeš ti to već sama. Kao što i ja osećam da negde nekome nedostajem…
Nije nju prijatelju, zabolelo to što ne može biti srećna sa drugim. Nju je zabolelo to što ne može biti srećna sa tobom.
Ne zameram ti. Ovoliku ljubav je nemoguće uzvratiti.
Tako to biva. Čudni su magneti u nama. Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje.
Ne znam zašto me taj pogled toliko očaravao, a da budem iskren, nisam se preterano ni otimao kada bi bila u mojoj blizini. Sa srcem ne možes kako želiš.
I dugo sam stajao pod njenim prozorom tražeći, kao, nešto po džepovima. A opet, ni na trenutak nisam čuo kako diše u snu, moje pile. Kako diše…
A onda shvatih, na prepad, da te volim k’o nekad. Vreme samo raspiruje plam…
Ponekad te nema i sasvim sam izmišljam način da malo smuvam dan.
Ona me voli znam, ok ne suviše al’ taman dovoljno da krišom uzdiše kada me tračeri ubace u šemu.
Nikad ne pričaju o njoj, a ja se ne raspitkivam.
Odlutaš ponekad i sanjam sam, priznajem ne ide, ali pokušavam i uvek dodje d-moll
Lako je kad te neko ni ne zavoli, tad samo tamna strana srca zaboli. Teško je kad za nekog jedinog i svog postaneš zrnce soli, teško je kad tvoj neko prestane da te voli.
Svirajte mi jesen stize, dunjo moja, al’ polako da mi ne bi koja reč promakla. Sklon’te čaše i bokale, razbio bih svet od šale da je samo slučajno od stakla, dunjo moja.
Što sam joj kog vraga dao belu ružu samoniklu, što li sam je povezao onaj krug na mom biciklu?
Ma, ‘di ćeš naći boljeg momka za te pare? Ne budi smešna drag ti možeš doveka tragati, al’ nećeš naći nikog tako mi gitare, ko će te više voleti i ko će lepše lagati.
Nema me više u tvojim molitvama, više me putem ne prate. A noć mi preti, ponoć i pusta tama kad me se samo dohvate. Više me ne voliš, kad se vraćam nisi budna, ne goriš, gasne naša zvezda čudna, lažna, srebrna stvar.
Dodaj komentar