Kolumne

Imala sam 28 kada me je muž polio benzinom i pokušao da zapali

porodicno-nasilje

Imala sam 28 godina kada me je muž polio benzinom i pokušao da zapali. Stajala sam za sudoperom, sećam se dobro da sam skidala zapečene delove krompira sa tepsije, strugala sam ih nožem i nisam čula kada je ušao u kuću. Imao je zabranu prilaska zbog nasilja u porodici, tačnije kada me je pre pet meseci vukao golu po dvorištu za kosu, šutajući me nogom u glavu.

Vrištala sam koliko sam mogla od bola, srećom ulicom je prolazio komšija koji je utrčao, sklonio ga od mene. Rvali su se, tukli, i njega je nogom udario u lice, znam da mi je onako pretučenoj, krvavoj i goloj bilo žao komšije… Policija je stigla brzo, komšinica ih je pozvala.

Bio je u zatvoru kratko vreme, određena mu je nakon toga zabrana prilaska koja je malo koga optuženog za porodično nasilje zaustavila. Tog dana ušao je kroz podrum. Srećom ćerkica je bila kod moje prijateljice. Nisam ga čula kada je stao iza mene. Onda sam osetila benzin po sebi. Okrenula sam se i videla ga kako mlati upaljačem, ponavljajući: Bez mene živa nećeš biti, mater ti jebem! Vređao me je, urlao, nisam glasa od straha pustila, ponavljao je da će da me ubije, da će mi uzeti dete, da ga ni policija neće zaustaviti…

Bog me je pogledao. I po drugi put ostavio u životu.

Pozlilo mu je, pao je pored mojih nogu. Istrčala sam napolje, u kuću su ušle komšije, neko je pozvao Hitnu, ali on je već bio mrtav. Srce. Ko bi rekao.

Danas plačem ceo dan, čitam o majci i dve ćerke iz Sombora koje je zaklao otac. To je moglo da se dogodi i meni. I ko bi onda bio kriv? Ja, što nisam zaključala vrata, udarila grede po oknima, zauvek ostala da živim u kući, pobegla u drugo mesto kada sam već znala da će izaći iz zatvora?

Ovo mora da prestane. Da li neko uviđa da se svi oni nakon izlaska iz zatvora vrate da završe započeto? Da li neko shvata da zabrana prilaska važi samo na papiru? Kako je ta majka mogla da spasi sebe i svoje ćerke? Da pobegne? Da prijavi? Prijavila je, ko zna koliko puta. Sad odjednom svi znaju da je muž bio lud, da je poslednje četiri godine koliko nisu u braku opsedao kuću, da je oduvek nasilan.

Ali sad je kasno.

Otac zaklao suprugu i dve ćerke. Bolesnije, morbidnije, tragičnije od ovoga ne može da se desi.

Šta sam ja konkretno mogla da uradim nakon onog dana kada me je golu vukao i udarao u glavu?

Mogla sam da pobegnem negde, ali nisam znala gde. Ćerka je tada imala dve godine. Živele smo sa mojom bolesnom mamom u kući, tako da sam i o njoj vodila računa. Možda sam trebala da spakujem kofere, dete, mamu i napustim kuću, negde odem, probam da nađem posao koji će moći da pokrije i troškove kirije i hranu i dažbine… Možda. Ali, to nije bilo tako jednostavno, posebno za nekoliko meseci. I nikad nije jednostavno i to oni koji pišu zakone moraju da imaju u vidu. Zabranom prilaska se prilazak ne zaustavlja. Žene koje su ostale same sa decom mogu znači da se spasu jedino ako pobegnu daleko ili probaju da žive iza spuštenih roletni zauvek. Ili da sačekaju da budu zaklane. Alternative nema.

Koliko je ovo žalosno i poražavajuće.

Svaki dan slušam kako se svi nešto trse “Stop porodičnom nasilju”, stavljaju reklame sa našminkanim glumicama, pevačicama, a kada je kod mene izubijane dolazila policija, onda je u par navrata bilo: Nemoj, Deki, mamu mu jebem.

Malo mesto, igrao je sa njima fudbal svake srede.

Odveli su ga tek kada mi je krv curela iz svakog otvora na golom telu.

Sutra ili prekosutra u grob će biti spuštene dve sestre od 19 i 16 godina, ubio ih tata, njihov rođeni tata koji je prethodno zaklao i njihovu mamu. Hoće li mediji poslati svoje fotoreportere da snime sahranu i detaljno opišu kako je sve izgledalo ili će se neko osvestiti pa početi dublje, sadržajnije da se bavi problematikom porodičnog nasilja, postavljajući pitanja onima koji su odgovorni za ovaj zločin.

Nakon što je umro pored mojih nogu, odselila sam se. Nisam više morala, ali nisam mogla.

Spajam kraj sa krajem, radim dva posla, ćerku čuva bolesna majka kada dođe iz vrtić. Možda me onoga dana nije ubio, ali sam ja od straha šta je moglo da se dogodi, umrla.

Nije bilo smisla ostati na tom mestu.

Možda je trebalo da to uradim dok je bio u zatvoru, ali tada sam bila željna pravde, nisam htela da bežim iz svoje kuće da bih se spasila, nisam videla pravdu da ja sa porodicom bežim u nepoznato jer nasilnik može da prekrši zabranu prilaska i ubije me. Nisam htela da se pokorim nelogičnosti.

Sada sam sigurna da se ovde ne vredi uzdati u pravdu, zakone i zabrane prilaska, jer da je tako sutra ne bismo dva metra u zemlju spuštali majku i dve ćerke.

Majku bebe koja je pala kroz prozor zakucali smo rekordno na krst

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

191 Shares
191 Shares
Share via
Copy link