Magazin Srbija

Mladi očekuju sve na tacni – kažu oni što su kupovali stanove od plata, besplatno se školovali i lečili

milica vučković
Foto: LAZARA MARINKOVIĆ / BBC

Novi roman Milice Vučković “Smrtni ishod atletskih povreda” čeka svoje treće izdanje. Ovaj, najčitaniji roman u poslednjih par meseci treba da ima svaka kuća, zašto, zna onaj ko je pročitao a sudeći po tiražu ima nas.

Milica je po obrazovanju slikarka, sa više od deset samostalnih izložbi. Završila je slikarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti, na kojem trenutno brani doktorat. Ni u pisanju nije nova, svoju prvu knjigu, zbirku kratkih priča Roj, objavila je 2014. Svoj prvi roman Boldvin objavila je 2018. i s njim je uvrštena u dva najuža izbora za književne nagrade Vital i Biljana Jovanović. Piše i prozu i poeziju.

Za nedeljnik Vreme, Milica je dala intervju koji je poput njenog pera, oštar, precizno odabranih reči i jasnih stavova, bez podilaženja.

Kad bi vam neko rekao da ste izabrali ovu temu zbog njene višegodišnje prisutnosti u javnosti, kako biste odgovorili?

– Moram odmah da kažem da, pre svega, moj roman nije o porodičnom nasilju. Nije ni o kakvom nasilju, tačnije. Moj roman je o prepoznavanju sebe i o svim onim stvarima koje nas danas čine da budemo ono što jesmo, bilo da smo “dobri” ili “loši”, bilo da smo apatični ili imamo višak empatije. Moj roman je tu, ili bih ja tako volela da mislim, za sve one koji kunu sebe, roditelje, horoskop ili boga za sve ono što su u životu grešili, tu je da ih pozove da stanu, da razmisle, da ne žive “napamet”, već da razumeju i prihvate sebe i svoje okolnosti, pa tako i da prihvate svoj život i da ne srljaju, već da uzmu kormilo, da se osveste. Temu nisam izabrala ni zbog kakve aktuelnosti, već zato što sam i sama grešila i srljala, misleći kako je to nekakav moj usud ili sudbina. Kao što znate, potrebno je dosta vremena da se rukopis napiše i spakuje. Kada sam počela da radim na ovom romanu, tema koju obrađujem tada nije bila, kako kažete, prisutna u javnosti, bila je isključivo prisutna u meni, odatle sam pisala.

Jedna od teza vaše knjige je da nasilje nije čin u sadašnjosti već posledica mnogih uzroka. Da li ste otkrili njihovog krivca, izvor?

– Ako me pitate za nekakvog krivca, za “izvor nasilja”, to je kao da me pitate zašto zlo postoji na ovom svetu ili zašto ljudi ratuju. Na to ne bih mogla da vam dam nikakav odgovor, osim nekog opšteg, hrišćanskog – da bi čovek mogao da razabere dobro od lošeg. Ako govorite o mojim junacima, niko od njih nije ni dobar ni loš, niko nije krivac, ili su svi krivci, isto je. Moji junaci, svojevoljno, igraju jednu obostranu igru zlostavljača i žrtve. Oboje su i jedno i drugo, kao što je svako od nas sigurno nekada bio i jedno i drugo, koliko god to sebi ne želeo da prizna. To su igre moći. Ono što mi treba da uradimo nije to da treba da, kao u vesternu, pogodimo ko je dobar a ko loš, ili da se nadamo da će se na kraju ipak pojaviti nekakav superheroj koji će rešiti sve naše probleme. Nema superheroja. Mi treba da prepoznamo igru, da shvatimo koju igru mi sami igramo i zašto. Svakome od nas su podeljene nekakve karte, nikome sjajne. Mi treba da, kao misleća bića, prihvatimo svoje karte i svoje životne okolnosti i da od toga napravimo što bolje poteze, da se nadgradimo, bez izgovora. Na koncu, ako baš želite najkraće rečeno, kao s početka – ovo je roman o neprihvatanju izgovora za loše stvari koje radimo sebi ili drugima.

Knjigu ste posvetili ljudima koji ćute, ako sam dobro razumela – kako bi počeli da govore. Ćutanje je u nekim slojevima našeg stanovništva vrlo poželjno. Molim vas za komentar.

– Zapravo sam tom posvetom želela da pružim sagovornika onima koji ćute, a ne da ih nateram da govore. Ljudi koji ćute navikli su da ćute jer misle da ih niko neće razumeti – ja sam želela da ih osokolim, da kažem da ih razumem. Naročito danas, u vreme opšteg otuđenja, kada je ljudima sagovornik potreban više nego doktor. Drugo, mi živimo u zemlji u kojoj se gaji kultura srama, a ne kultura prava, kao na zapadu. Želela sam da se nađem onima koji ćute, jer kad ćutiš, misliš da si sam na svetu; želela sam da im kažem da nisu sami. Da sve što nam se dešava, pa i najgore stvari, ne dešavaju se nikad samo nama. Život je borba i želela sam da budem saborac onima koji ćute, onaj kakav je meni bio potreban dok sam ćutala. U porodici ćutimo jer je sram naš folkor. Na poslu ćutimo iz sasvim drugog razloga, ćutimo iz koristi, u politici ne ćutimo, već pričamo na sav glas ono što se od nas traži, jer smo oportunisti. Ćutanje, dakle, nije poželjno, ćutanje je nepružanje otpora, svesno nepružanje otpora. Ne prihvatam da zauzmem poziciju žrtve zato što ćutim i da za to okrivim nekoga drugoga. Na žrtvu se pristaje, ja ovim romanom sokolim na nepristanak.

Da nije Milena Radulović progovorila, moguće je da se ne bi saznalo ni za Palmu ni za Petnicu. Deluje kao da je vaša generacija hrabrija od generacije vaših roditelja.

– Iskreno, volela bih kada ovaj razgovor ne bismo uopšte vodili u tom kontekstu, niti pominjali bio kakve Palme, Milene niti “me too” pokrete i ostale aktivističke franšize. To su kompleksne stvari na koje ne može jednosmerno da se gleda, niti bilo ko od nas treba da zauzima poziciju sudije, dželata. U slučaju koji je otkrila Milena Radulović, niko ne postavlja pitanje roditeljstva, roditeljskih ambicija, projekata koji ljudi prave od sopstvene dece, odnosa i komunikacije sa sopstvenom decom, tog preteškog pitanja savesnog i odgovornog roditeljstva. Nama dželata ne fali, nama fali edukacije, kako dece tako i roditelja. U tom smislu, eto i odgovora – današnje generacije nisu nužno ili samo hrabrije, već su edukovanije. Tradicija se kroz poslednjih par generacija rapidno menja, menja se i pozicija žena. Mi, kao žene, treba da odlučimo mnogo stvari kojima smo učene, mi, kao roditelji, treba da svoju žensku decu naučimo integritetu, a ne da ih učimo da bilo šta trpe, da trasiramo deci nekakav zdrav životni put a ne poligon za sopstvene neostvarene ambicije. Moj deda, otac moje majke, prvi je u selu odlučio da svoju žensku decu školuje, pa su tako moja majka i moje tetke završile fakultete. To je prva generacija školovanih žena u mojoj familiji, ja sam tek druga. Takođe, prvi je prekinuo stari crnogorski običaj tako da njegova žena, moja baba, nije prala noge svim muškim gostima koji uđu u kuću, kao što su radile sve druge žene u selu, zato što je moj deda bio školovan čovek. To je hrabro, nije moja generacija hrabra što na društvene mreže okači fotografiju na kojoj piše “me too”. Takav aktivizam je zapravo samo apstinencija, lišavanje odgovornosti i manjak delovanja. Pranje savesti. Isto tako, treba da budemo zahvalni svim prethodnim generacijama i ljudima koji su našu borbu, žensku borbu, inicirali. Ne pristajem da budem generacija koja će samo pokupiti kajmak, smatrati sebe nekakvim internet revolucionarom. Ono što mogu je da napišem knjigu za koju smatram da može da bude poučna onima koji nemaju kada i kako da čitaju neku stručniju literaturu, onima čije dede nisu bile kao moj deda, onima koji nemaju novca za psihoterapiju, onima koji nisu imali od koga da nauče. Da se ja pitam, i da imam načina, napravila bih najkomercijalniju sapunicu u kojoj bi se obrađivala tema nasilja, mobinga, pozicija žene u drušvu, u braku, na poslu. Kada kažem edukacija, pre svega mislim na opštu edukaciju, o tome želim da pričam, a ne o pomenutim ljudima i medijskim spletkama.

I prethodni vaš roman je bio o ženi i o velikom društvenom problemu – alkoholizmu. Kome je namenjen Boldvin? Ženama, ne bi li prestale da alkoholom leče depresiju, ili društvu koje ženama ne oprašta ovaj porok a muškarcima prašta?

– Pre svega, ne leče samo žene depresiju alkoholizmom, Boldvin nije roman o tome, niti je roman o depresiji, pa ni nužno o alkoholizmu, alkoholizam je tu nuspojava. Boldvin je upravo roman u kojem glavna junakinja Nađa pokušava da nađe mesto za sebe u muškom svetu, kakav svet jeste. Ona je odgajana u patrijarhalnoj porodici, u “ti si, ćero, tatin sin” porodici, gde se osećala boljom ćerkom što je više bila tatin sin. Nađa tako, pokušavajući da se uklopi, kliza u alkoholizam, kao jedno od glavnih područja borbe, kao megdan gde se sagledava ko je ko – ko ima a ko nema petlje. Nađa odrasta u muškom svetu, radi čitav život u muškom kolektivu, i Nađa se “uklapa” u taj svet tako što pije, tako što je mangup. Napokon, nakon što se dokazala da nije samo žena, Nađa ponovo na kraju treba da postane ženom. Kao što bi rekla Simon, ženom se ne rađa… a društvo, društvo nikome ništa ne prašta, to je naša iluzija da je ovaj svet blagonaklonjeniji prema muškarcima negoli prema ženama.

Ako je tačan podatak da na svetu ima više žena nego muškaraca, kako je moguće da svetom dominiraju muškarci? Kako komentarišete pokušaj da se taj problem reši zakonom?

– Interesantno mi je što “mušku dominaciju” nazivate nekakvim problemom koji se zakonom rešava. Mislim da muškarci jesu dominantniji pol, a žena, pretpostavljam, na svetu ima više jer ne ginu po ratovima bez imena i prezimena onoliko koliko su ginuli muškarci, ne padaju sa radnih skela kao kiša kada rominja niti ostaju zatrpane u nekim rudnicima, rovovima ili već gde. Nemam problem sa muškom dominacijom niti se borim za jednakost, već za ravnopravnost, za ravnopravnu edukaciju, za jednaka prava i jednake plate, za pravo glasa, za vozačku dozvolu su se neke žene pre mene već izborile, za mesto za žene u institucijama znanja, za žene naučnice, književnice ili pilote. Isto tako, borim se i za one žene koje žele da budu domaćice, majke, borim se za neplaćeni rad koje žene svakodnevno obavljaju i za to da takve žene ne budu manje vrednovane od onih koje sam prve pomenula, a verujte – oni koji ih manje vrednuju su upravo i neretko – žene same.

Za mlade se kaže da su neinventivni i da očekuju da im se sve pruži na tacni. Da li je to tačno? Kakvo je vaše iskustvo?

– Nisam sasvim sigurna ko kaže da mladi očekuju da im se sve pruži na tacni – oni što su imali besplatno školovanje, besplatne udžbenike, besplatno zdravstvo i javni prevoz? Oni što su kupovali stanove od plata i išli na sindikalna putovanja, oni što su živeli u zemlji koja je imala svoje fabrike i plate koje nisu vređale dostojanstvo, u zemlji u kojoj su kafe-kuvarice mogle da napreduju do pozicije komercijaliste? Mladi danas žive u surovom postkapitalističkom društvu i ništa im nije zagarantovano, a njihova inventivnost leži u tome što – uspevaju da prežive, da se školuju, da rade i da ne kukaju, kao što kukaju generacije koje su živele daleko bolje od njih. Jedina “prednost” koju mladi danas imaju je što imaju brži internet. Igrom slučaja, ili životnih okolnosti, od srednje škole do završetka fakulteta radila sam po kafićima. Radila sam sa mladim ljudima koji su takođe studirali, radili, plaćali sebi stanove. To su većinski bili mladi ljudi koji nisu iz Beograda. Oni koji nemaju zagarantovan krov nad glavom niti topli ručak kada dođu kući. Ti mladi nisu neinventivni, već upravo ovi drugi, ovi što im je sve potaman, a takvih mladih ima najmanje. To je samo neko moje najuže okruženje, mladi iz Beograda, oni kojima svako ko nije iz Beograda smeta, jer njima večito neko zauzima nekakvo njima predodređeno, pretpostavljeno mesto. Igrom slučaja, danas, nakon više od deset godina rada u ugostiteljstvu, i sama držim jedan mali bar. U njemu rade ljudi koji imaju dvadesetak godina, ponovo, neki mladi ljudi iz Subotice, Vršca, Smedereva, Niša, mladi ljudi koji studiraju, rade i plaćaju sami svoje stanarine. Zato, kada kažemo “mladi”, moramo da preciziramo na koje to mlade mislimo. Tih kojima je sve na tacni, tih je jako malo, a samo njih najviše vidimo jer ove druge nemamo kad, pošto rade.

Od vaše generacije se očekuje da uradite ono što nije uradila petooktobarska generacija. Da li je to teret? Da li je biti mlad u Srbiji prednost ili nije?

– Biti mlad je, svakako, po sebi prednost, a petooktobarska generacija, dobro ste rekli, ništa nije uradila, pa nije teško uraditi nešto više od toga.

– Od mladih se, po sili prilika, uvek nešto očekuje, ali nisam siurna da će današnji mladi uopšte nastavljati te naše borbe. Oni imaju svoje borbe, u svetu koji je daleko suroviji od našeg, oni više ne žive u jednoj maloj zemlji (ili to tek oni shvataju) u kojoj se stvari rešavaju promenom lokalne politike, oni žive u jednoj globalnoj surovoj mašineriji u kojoj je pojedinac mizerniji nego ikad.

Stranačka pripadnost je jedna u nizu stavki zbog kojih je srpsko društvo podeljeno. Da li mladi vode računa ko je s čije strane?

– Problem nas koji živimo u Beogradu, večiti problem, jeste da shvatimo da Beograd nije Srbija. Mladi negde drugde će se priključiti stranci jer je to za njih možda jedini način, jedino uhlebljenje. Šta mi konkretno tim mladima možemo da pružimo, bavimo li se mi uopšte njima? Mi koji imamo druge, vanstranačke načine da dođemo do kore hleba, osudićemo, naravno, svakoga ko je u stranci. Nadam se da mladi imaju na pameti da je takva, stranačka podeljenost, više jedna izlišna stvar i da će pronaći neke nove načine subverzije, iznutra, iz sistema, u sistemu. Mi, apstinenti, što sedimo van sistema u svojim udobnim kućama i pljujemo stranku, mi, ionako, nikada ništa nismo uradili. Verujem, zato, u neke nove revolucije, ne u petooktobarske, ne u bledu imitaciju velikih društvenih događaja čije je vreme odavno prošlo. Nova revolucija traži nove alate, dok naši “revolucionari” uporno oponašaju stare.

– Po pitanju tereta, potrebno je danas uložiti jedan veliki napor da isti ti, mladi, imaju razlog da ostanu u svojoj zemlji, jer niko taj teret ne želi. Ovu našu zemlju je “zadesilo mnogo više istorije” nego što može da podnese, to je jedan veliki, u pravu ste, emotivni teret, jedan košmar koji se prenosi sa generacije na generaciju i teško je sa time izaći na kraj. Neki prosto odluče da odustanu, da pobegnu, i razumem ih.

Uskoro će novi izbori. Kakav je vaš utisak, šta mladima znače izbori?

– Čini mi se da mladima izbori ne znače baš ništa, da je to odavno prestala da bude platforma na kojoj se dešavaju neke promene, događaj od kojeg se nešto očekuje. Mislim da je razlog tome, pre svega, što niko od nas ko je “sa druge strane” ne ume da artikuliše nekakav smislen politički program, govor, da potegne prava pitanja i da složi prioriete. Smejem se svaki put kada neko iz opozicije govori o nekakvoj “istini”, mislim da u politici nema istine, da su to bajkovite kategorije, već da ima samo uspešne ili neuspešne manipulacije. Mi sa druge strane politike smo očito lošiji manipulatori, animatori, ili šta već. Ako bi trebalo da zbog apolitičnosti mladih ili lošeg stanja u zemlji nekoga okrivim, moj prst bi, svakako, bio uperen u opoziciju.

Zbog neodazivanja na vakcinaciju, o mladima se priča kao o nekom ko ugrožava zdravlje drugih ljudi. Ko je u pravu?

– Budući da je moj brat jedan od “Ujedinjenih protiv kovida”, direktno sam neko vreme pratila to vezano za vakcinaciju. Mogu ponovo da kažem da se tu ne radi o “mladima” ili starima”. Većina mog okruženja, iz grada, je vakcinisana, kako mladi tako i stari, čak i mladi u nekom većem broju. Problem ne leži u toj podeli na mlade i stare, već na više i manje obrazovane, na nepoverljive i na one koji u nauku veruju. Zbog upitne efikasnosti vakcine i slučajeva razbolelih nakon vakcinacije postoji veliki broj onih koji se ne odazivaju, i kod nas i u svetu. Zbog toga što se danas svi o svemu pitamo i imamo mišljenje. Pitanje vakcine je još jedno političko pitanje na kojem mi operemo savest, pozabavimo se malo politikom iz hobija, proćaskamo na kafi o vakcinama, naružimo te neke tamo što neće da se vakcinišu, napravimo, još jednom, podelu na “nas” i “njih”, pa onda ponovo ne izađemo na izbore. Vakcinišemo se i odemo kući, ljutiti, ne pokušavajući da razumemo ove što ne žele da se vakcinišu, ne pokušavajući ni da ih motivišemo. Mi najbolje znamo samo da osuđujemo i da se delimo, na parove razbrojs. Dakle, ako se ja pitam, vakcinacija ili treba da bude obavezna ili ne treba uopšte da pričamo o tome, a ne da to bude još jedna linija podele.

Poslednja rečenica teksta kojim vas BOOKA predstavlja čitaocu glasi: “Uvek sedi u ćošku”. Zašto baš u ćošku? I zašto vam je bilo važno da se baš to zna o vama?

– Iskreno, ljudi vole da pročitaju takve nekakve trivije, bilo mi je i sugerisano da ubacim nešto “lično” u taj mali tekst na korici pored biografije. Lično a kratko. Napisala sam – “uvek sedim u ćošku”, jer zaista, prosto, uvek sedim u ćošku. Volim sa distance da posmatram, ne volim da se guram, niti glasno da pričam. Mislila sam kako me ta rečenica najbolje opisuje. Onaj ko takođe voli da sedi u ćošku će razumeti.

Izvor: Vreme

Sudija Majić: Dobro da su uhapsili lažnog hirurga jer je mogao završiti kao direktor nekog Doma zdravlja ili u ministarstvu

Julija Vojinović

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • Mudra i brza. Sjajna i bistra. Osveženje. I ja uvek biram ćošak. Bolje se posmatra iz prikrajka, lakše se da misliti…

67 Shares
Share via
Copy link