Juče sam pogledala film “Džoker”.
Dva sata i dva minuta genijalne glume Hoakina Finiksa.
Dva sata i dva minuta da se svako u publici zapita: Kako tretiramo ljude sa mentalnim poremećajem,
Kako tretiramo ljude?
Artur Flek koji kasnije u filmu postaje Džoker ima mentalni poremećaj koji se, između ostalog, ogleda u nekontrolisanom smehu u stresnim situacijama. Smeh, krik, plač, vapaj, sve u nekoliko sekundi. Radi kao klovn koji želi da postane poznati stend up komičar i brine o majci, takođe mentalno oboleloj, sa kojom živi u rupčagi od stana u Gotam sitiju koji počinju da tresu demonstracije nezadovoljnog stanovništva.
U sveopštem haosu, Artura niko ne čuje. Čak i socijalna radnica kod koje dolazi nakon otpusta iz psihijatrijske ustanove “odrađuje” posao, ne pokazujući nijednog trenutka interesovanje za ono što bi Artur želeo i imao da joj kaže. Gazda ga omalovažava, kolege ga omalovažavaju, na svakom koraku zbog nekontrolisanog smeha dobija batine, majka ga celog života drži u laži, učeći ga da je najvažnije od svega biti nasmejan.
Uvek budi nasmejan. Nasmej druge. Nabaci osmeh na lice!
Sve ovo lomilo je Artura koji je “oslobodio” svoj vapaj nizom ubistava kada i postaje Džoker, simbol otpora i demonstracija, po prvi put primećen od strane ljudi, po prvi put u centru pažnje.
Sve ovo me je, još dok je film trajao, neodoljivo podsetilo na zavladalo umiranje empatije.
Devojka na sedištu kraj mene smejala se svaki put kada se Artur Flek smejao. Ona se smejala njegovom simptomu bolesti. Svaki put.
Onda se nasmejala i kada je ušao u lift ludnice u kom se kraj njega, na pokretnom krevetu bacakao vezani pacijent.
“Tebi je ovo stvarno smešno?”, nisam izdržala da ne pitam nju i momka.
“Ne”, slagali su ko iz topa.
Njih dvoje su samo deo gomile koja ne shvata ljude sa mentalnim poremećajem. Njima je smešno. Oni ne razumeju. Oni ne žele da razumeju. Njima je sve zabava. Važno je da još ima takosa u plastičnoj posudi. Hej, pa to je sve film!
Ne bih da mračim, ali ovde odavno niko nikoga ne čuje, ne samo ljude sa mentalnim poremećajem.
Stotinu puta bila sam u situaciji da nisam mogla sa sobom, da me je stigao neki teret, da se popeo na leđa, da ne mogu s njim, ali činjenica da još uvek mogu da operem kosu i izađem iz kuće do posla, ljudima je sasvim dovoljna da pomisle da je sa mnom sve u redu. Najboljem redu…
Ako bih i pokušala da kažem šta me muči, prekidali bi me sa “Daj, ćuti, bre, imaš dete, imaš dobrog muža, šta ti bre fali”.
Smej se. Smej. Razvuci prstima usta u smeh.
Ljudi se ovde kljukaju brzim formulama sreće. Malo tapkanja po glavi, malo pozitivnih vibracija kad vam se svet sruši. Malo pozitivnih misli i sve se to “reši”.
A ne reši se. Posebno kada je u pitanju mentalni poremećaj.
Takvim ljudima treba pažnja. Treba da ih neko čuje, da razgovara i radi sa njima, oni moraju biti uvedeni u sistematsko lečenje, a ne samo pacijenti koji dobijaju 15 do 20 minuta, šaku lekova i otvorena vrata ordinacije u svet sa kojim ne znaju kako da se izbore, jer svet ih, jebi ga, ne razume.
Svako od nas ponekad u sebi nosi Artura Fleka koji vrišti i nekontrolisano se smeje, ali ga niko ne čuje. Kada povredi sebe ili povredi druge, onda je kasno.
Društvo ne bi smelo da dozvoli da nečiji vapaj eskalira nesrećom.
Ne treba nam nijedna nesreća više nad kojom će se “saosećajni” ljudi sutra čuditi ostavljajući komentare na mežama: ”Ko bi rekao, tako su izgledali zadovoljno”
Trebaju nam psihoterapeuti u državnim ustanovama koji imaju vremena, koji ne naplaćuju svoje sense od sat vremena 3.000 ili 3.500 hiljade. Treba da budu dostupni svima u svakom momentu. Jer kad stisne, tri dana su kao tri godine. Treba da otvoreno pričamo o mentalnom zdravlju, a ne da se zlurado bavimo Kojinim odlaskom iz Srbije.
Zamislite koliko ljudi oko nas živi poput Artura Fleka, koji pokušavaju da se uklope, da ih neko primeti, da ih neko čuje, da pošteno zarade, da nađu ljubav, da se potvrde, ali im društvo podapinje. Jednom, drugi put, treći…
Oni ne postoje.
Dok ne urade nešto sebi ili drugima.
Zar to treba da nam bude alarm?
Policija izvele maloletnike sa projekcije filma „Džoker“
Bravo,svaka čast?
Odlična analiza. Humano, istinito, potrebno. konačno neko da se udubi u pravu poruku jednog dobrog filma