Meni bi dali jebenu krem bananicu od 17 dinara, ja sam ’ozbiljna žena’

Nas će pobiti predrasude. I bukvalno.

Čitam i gledam priču o dečaku, tinejdžeru, koji je isteran iz prodavnice jer je tražio pomoć, pišljivu krem bananicu od 10, 15, 17 dinara, nije ni bitno, i da je 1700, jer život nema cenu.

Dečak, dete od 14 godina ima dijabetes. Tip 1. Neizlečiv. Prima insulin, odgovoran je i navikava se na svoju bolest, nosi sa sobom uvek nešto slatko i penkalo za insulin, jede pravilno i redovno kontroliše nivo šećera u krvi.

I nisu hteli da mu pomognu. Možda ih nije bilo briga, a možda mu nisu ni poverovali, jer, on je klinac, tinejdžer od 14, ide sa drugim dečakom, ma sigurno nešto podvaljuju, jelte.
’Ma kakav njegov dijabetes, gde dete da ima šećer, ko zna šta se muvaju, da ukradu nešto?’
(to je moj neki scenario onoga što se muvalo po ćupinama od glava tih prodavaca, nisu možda ni mislili ništa)

Drugi dečak je dobio šamar umesto pomoći za druga.
I sutra ta deca treba da imaju poverenja u neke druge ljude da će im pomoći?

Važi.

Ja imam dijabetes. Moja mama ima dijabetes. Sestra nije došla dotle, pazi se, ali ima insulinsku rezistenciju.

Mama je godinama na insulinu i veoma je nonšalantna prema svojoj bolesti.
Ja sam dijabetes dobila sa 50, pijem lekove, nešto baš i ne deluju, smeška mi se insulin.

Prvo sam paničila a sad nešto ništa baš, kad sam sve proučila.

I desilo mi se skoro da mi je šećer pao toliko da sam mogla u komi da budem da nisam na vreme shvatila šta se dešava. Malo je falilo. I to kod kuće rođene.

Tako mi i skače.

Sad dolazimo do onog što u stvari i jeste najstrašnije: Meni bi u toj radnji dali jebenu bananicu, čokoladicu, sok, i stolicu bi mi dali da sednem.

Jer sam ja žena u godinama, ozbiljna, gospođetina jedna, jelte. Meni bi poverovali.

Jer nisam tinejdžer.
A možda sam samo ušla stvarno da nešto ukradem dok se oni lome da me umiju i daju mi neki šećer?

Ključna reč: PREDRASUDE

Odraslima se veruje da su bolesni.

Deci, naročito tinejdžerima, ne veruje se skoro pa ništa.

Čak ni da imaju dijabetes i da će pasti u komu ako ne uzmu nešto slatko.

Detinji život ne košta 17 dinara. Detinji život je mogao da bude izgubljen zbog predrasuda.

Predrasuda o tome da su tinejdžeri super zdravi, spremni na gluposti uvek i svuda, da dečaci i devojčice tog uzrasta imaju neke ’zadnje’ namere, a da smo recimo mi, žene u nekim onako ozbiljnijim godinama prosto logično obavezno bolesne i treba nam pomoći, jer nam se može verovati.

Predrasude nastaju ne iz zlobe, nego iz neznanja.

Kasnije to neznanje rađa zlobu.

Videla sam davne jedne godine dečaka od 3 godine kog su doneli u Tiršovu na rukama u nesvesti sa šećerom 28.
Jedva su ga spasili.
Dete od tri godine imalo je dijabetes tip 1.

Edukujte se, naučite, ljudi, dijabetes je jeziva bolest: Oduzima snagu, nerve, uništava organe, kida iznutra.

Utiče na sve, apsolutno sve što se u telu dešava. I u glavi.

Dijabetes opasno skraćuje fitilj, recimo, utiče na san takođe, kod mladih ljudi podjednako kao i kod starijih ako ne i gore.

Jer, kad si stariji, logično ti je da ’zakačiš’ neku bolest.

Kad si dete, to te promeni za ceo život, jer, menjati način života teško je, gotovo nemoguće i u ozbiljnim godinama, a nekmoli u tim, najranjivijim.

I shvatite da i deca oboljevaju od ove bolesti.

O, i to koliko mnogo dece.

Oko polovine obolelih od dijabetesa danas su deca.

I sledeći put, kada vam neko dete zatraži jebenu čokoladicu ili krem bananicu dajte mu je, pa nek mu i ne treba stvarno.

Manji je greh.

Izvinjenje jednostavno nije dovoljno.

“Dobar dan, ja sam majka dečaka čiji je život sinoć koštao 17 dinara”