Do 12 sati već završe skoro ceo posao za taj dan. Ustaju oko 4.30, u proizvodnji su do 7 kada zajedno mese hlebove koje zatim Marina (35) naizmenično peče, a Dejan (39) potom razvozi. Na svega dva kilometra od Ivanjice nalazi se imanje porodice Ocokoljić, koja proizvodi neobične i višestruko nagrađivane hlebove i testenine Umami, pišu Priče sa dušom.
Prošle godine su dobili zlatnu medalju za kvalitet hleba na Novosadskom sajmu, što im je, kako kažu, bio vetar u leđa i znak da su na dobrom putu, a ove godine su osvojili i drugu zlatnu medalju za hleb sa voćem.
– Preduzetništvo mi ostavlja prostora da stvaram, eksperimentišem i da učim nove stvari, pa sam hlebu dodala suvo voće, bez dodatog šećera, što se dopalo, kako našim klijentima tako i žiriju na sajmu, počinje priču Marina Ocokoljić.
Ta porodica ima malu proizvodnju testenina i hleba u prizemlju kuće u kojoj žive, sve rade sami i snadbevaju prodavnice u ivanjičkom kraju.
Taljatele koje oni prave, kao i hlebovi, kupovali su se i na krajnjem severu Srbije, u Subotici, ali i u mnogim drugim gradovima, gde ih mušterijama šalju poštom.
– Pre šest godina sam počela redovno da mesim hleb za porodicu, a prvenstveno za sebe jer sam imala zdravstvenih problema.
– Najbliži prijatelji su ga probali i odmah su počeli da nas ispituju kada ćemo krenuti da ga prodajemo. Oboje smo tada bili zaposleni i uplašeni od preduzetništva, bojali smo se rizika, seća se Marina, koja je radila u fabrici čarapa, dok je Dejan bio zaposlen na benzinskoj pumpi.
– Znali smo da za privatan posao treba mnogo rada i ulaganja, a hleb nam nikako nije izlazio iz glave. Stidljivo smo krenuli sa testeninama, a onda se, kada se Marina prijavila za program izbalansirane ishrane i treninga, kako bi rešila problem kilaže, ohrabrili da stignemo i do hleba, nastavlja Dejan.
– Glavna izmena u ishrani je bila zamena belog hleba drugom, zdravom verzijom. Pitala sam devojku koja je vodila taj program da li mogu sama da ga napravim, a kada sam donela svoj hleb, ona se oduševila sastavom, kao i ostalih 15 žena iz grupe. Počele su da ga kupuju, da preporučuju, interesovanje je raslo, a Dejanu i meni je to bio znak da na tržištu ima prostora. Sve se izdešavalo 2020.
Marina kaže da na početku nisu imali novca za profesionalnu peć, pa su hlebove pekli na običnom električnom šporetu.
– Dok su ljudi naručivali 8 hlebova dnevno, to je nekako išlo. Kad je stiglo povećanje na 16, pa na 24, opet sam se nekako snalazila, ali kad smo imali 100 komada za sajam u Beogradu, e tad je trebalo biti izuzetno organizovan i izračunati kad jednu turu treba zamesiti, drugu ispeći, a treću spakovati, a da sve bude kako treba, seća se Marina.
Prvi nagrađeni hleb koji je Marina napravila, i koji danas pravi, je hleb od četiri vrste brašna sa Zlatara.
To su tri organska brašna: speltino, heljdino i ražano i četvrto – integralno pšenično. U hleb pored kvasca idu i semenke lana, susama, golice i suncokreta, a preporučuje se ljudima na specijalnim režimima ishrane.
– Bogat je proteinima i vlaknima, lakše se vari od običnog hleba i nema u sebi „prazne“ kalorije kojih je beli hleb pun.
– Imamo 7 različitih hlebova, a sve recepte sam sama osmislila, inspirisana mojom bakom Slavkom sa kojom sam odrasla. Testenina imamo 7 i pravimo ih po klasičnom receptu od 10 jaja na kilogram brašna, osim posnih koje su bez jaja. Taljatele od spelte su čisto organske i na njima stoji taj znak. Pravimo i burek, pogače za veselja, slavske kolače, proje, sve što nam tržište traži, kaže Marina.
Ocokoljići su u braku 15 godina, a upoznali su se preko zajedničke rođake. Marina je odrasla u Dragačevu, a Dejan u selu Lisa pored Ivanjice, tako da su oboje od detinjstva imali dodir sa životom u selu i sa poljoprivredom.
– Radila sam u fabrici čarapa, na normu, često u noćnoj smeni. Sve to mi je bilo naporno, nisam imala prostora da se razvijam. U preduzetništvu sam videla šansu da olakšam svojoj porodici i sebi, da dobijemo više vremena za nas, a i više novca, da radimo nešto kreativno u poslu koji može da se širi i napreduje. Dok sam radila za drugog družila sam se sa koleginicama na poslu, a sada stižem i da idem folklor i na fitnes, pronašla sam svoj „izduvni ventil“.
– Čovek mora da bude jako strpljiv. Mi smo znali da imamo kvalitetne i dobre proizvode, verovali smo u njih, samo je bilo potrebno vreme. Nismo imali ni dovoljno finansija da poguramo posao, nego smo morali da čekamo korak po korak, da uložimo novac u jednu stvar, pa u drugu, zatim u treću. Pomak je stigao kad sam donela odluku da napustim posao u fabrici i da se fokusiram na proizvodnju testenina i hleba. Tada je posao krenuo da se umnožava, a kad je i suprug napustio njegov posao, tad su se sve kockice složile, seća se Marina.
U Ivanjici i Guči odavno se zna za Umami hlebove i testenine.
Dejan i Marina kažu da su oni zapravo krenuli obrnutim putem: od Beograda i Subotice, pa tek onda sa proizvodima stigli u svoj kraj.
– Kažu da si nešto napravio onda kad se dokažeš u svom gradu. A mi smo se prvo pojavili na sajmovima u Beogradu, pa tek onda u Ivanjici, gde se sada naši hlebovi prodaju u oko 30 prodavnica.
– Velike industrije ne prave ovakve hlebove jer su im skupi za proizvodnju, izrada je spora, organske sirovene skupe, pa im nije isplativo. Mi ne štedimo na materijalima, kod nas sve mora da bude bogato, a naši kupci su to odmah prepoznali, rekli su Ocokoljići.
Izvor: Priče sa dušom
Dodaj komentar