Prva srpska stand up komičarka nema knjižicu i kaže da niko ne treba da radi nedeljom

Mariana Aranđelović, glumica i prva srpska stand up komičarka nema knjižicu, živi kao Indijanka mada se ne šminka tako i veruje da niko ne treba da radi nedeljom.

Za svoje stand up nastupe kaže da su neka vrsta bunta, sindikalnog govora i svakodnevne jadikovke sa izvrnutim zaključcma.

Zbog glume je napustila Pravni fakultet, koji planira da završi. Više od 15 godina pozajmljuje svoj glas animiranim likovima.

Danas će čestitati Osmi mart svakoj ženi koju bude srela.

Ko danas slavi Osmi mart i zašto? Ima li povoda za slavlje?

– Žene, imam utisak, sve slave Osmi mart radno. Odavno je taj praznik povod za podsmeh u našem društvu, na žalost. Poštujem ljude koji shvataju šta je suština Dana žena. Glupo je reći, to je nama ženama važno. Kao, hvala što mislite na nas…Ne smatram sebe feministkinjom, ja podrazumevam da imam sva prava kao čovek, ispod časti mi je da se borim, zahtevam poštovanje – kaže Mariana za Luftiku.

– Što se tiče položaja žena u društvu, jasno mi je da smo manje plaćene, jednostavno treba da ne pristajemo na to. Svako treba da je plaćen onoliko koliko je stručan, efikasan, važan i upotrebljiv u nekom poslu, bez obzira na pol i druge razlike. Mislim i da svaki praznik treba uvažiti, svake grupe, manjine, nacije, to je stvar kulture. Čestitaću današnji praznik ženama koje budem srela, kupiti neku sitnicu majci. Da mi je baka živa, prvo bi, tradicionalno razmenila čestitke s njom. Bake su stožeri ovog društva.

Da li biraš cvet ili revoluciju?

– Cvet ili revolucija? Razmišljam i pokušavam da se odlučim, al imam osećaj da idu zajedno. Francuska ljubavna revolucija, Bajagina pesma mi je prvo pala na pamet. Uvek je potrebna revolucija. Revolucija misli, svakako. I cveće, da nam okruženje bude lepše, da nas podseća da tako mogu da cvetaju i naše dobre ideje iz zrna nadahnute misli, ako verujemo i ako smo posvećeni i strpljivi, da je sve proces, da je sve krug, jer će iz osušenog cveta pasti seme na zemlju i iz njega će izrasti nova biljka. Potrebno je cveće i da se baci na najhrabrije ili položi na njihove grobove. Biram oba.

Imaš li zdravstvenu knjižicu i da li umetnica mora biti zdrava?

– Imam obrazac zdravstvene knjižice, al mi nije overen, znači nemam. Već godinama kuburim da platim porez državi za agenciju koju sam morala da osnujem da bi mi jedan studio isplatio zaostale honorare. Na tržitu rada najskuplja je nezaposlena osoba. Zato freelenseri, reč koju koristimo ne zato što je strana nego zvuči bolje nego nezaposeni, moraju da “izvlače” svoje honorare preko raznih agencija, kojima se uplaćuje dodatnih 10 posto za tu uslugu, umesto 40 posto koje bi poslodavac morao da plati državi, ako bi potpisao autorski ugovor sa samostalnim umetnikom – kaže glumica i dodaje:

– Tih deset posto često ide od neto sume, honorara umetnika, jer niko ne želi da da dinar preko za doprinose državi. Ako je agencija u vlasništvu freelensera takođe te ubeđuju da ti tih 10 posto ne treba, pa od neto sume, moramo da plaćamo sve doprinose.

Mariana kaže u razgovoru  za Luftiku, da mnogi umetnici nemaju zdravstvenu knjižicu, ali mogu da oblepe zid sivim kovertama. Od kada se bavi glumom ima problem da nije zdravstveno osigurana kao veliki broj njenih kolega. Ironično, ali istinito, dakle od kada se pojavljuje na televiziji, živi van sistema. Briga o njenom zdravlju se, kako kaže, svodi na redovne posete privatnom zubaru i ginekologu, održavanje imuniteta na osnovu saveta iz narodne medicine.

Jede mladi luk, nosi vunene čarape zimi kad god može, puno pešači, pije čajeve, stavlja obloge od rakije ako je zabole pluća, ne pije lekove. Ne šminka se tako, al živi kao Indijanac.

– Umetnica zaista mora biti zdrava, jer nema zdravstvenu knjižicu i pristup zdravstvenom sistemu, jer joj je potrebno puno snage da stvori ni iz čega nešto, prebrodi mnoge prepreke i ostvari svoje umetničke poduhvate.

– Drago mi je što je pesma koja će nas predstavljati na Evroviziji otvorila ovu temu ili pitanje, kako bi to u društvu rekli. Duhovito je to što su svi “čuli” tek onda kada je neko to “otpevao”. Hvala autorima pesme na tome. Ta pesma potvrđuje da kad u umetničkom delu ima istinitosti, ono uvek skrene pažnju publike, istina uvek pobeđuje. Ako nekad nismo sigurni šta je prava istina, možemo da verujemo i zajedničkom osećaju-uglavnom je to ono što kad se izgovori, sve postidi il svi stanu pa razmisle.

Čitaš li vesti, ne računa se Njuz.net?

– Vesti čitam uglavnom u autobusu, pa sam osuđena na internet portale. Istina često na snimanju Njuz net vesti saznam ko je neka osoba koja se pominje u društvu, oko čega je izbila neka afera, ne trudim se da budem obaveštena, sve mislim, ako se stvari promene na bolje, primetiću. I posao kojim se bavim je bitisanje u jednom zatvorenom svetu, naš svestan izbor, verujem. Kad je bilo bombardovanje, mi smo spremali predstavu u amaterskom pozorištu. Sad par meseci radim na predstavi u pozorištu, nisam ni primetila da je svet došao na rub nuklearne katastrofe. Rekoh, hajde da izađemo sa premijerom, kad padne atomska bomba, još manje će se ići u pozorište…

Država se razmeće  kako je  uradila sve  za žene Srbiji ne bi li im se umilila da rađaju decu. Od 300 hiljada  dinaraza bebu rođenu posle 31. decembra, do 20 hiljada evra za kupovinu stana (ako nemaš neki plac u nekoj zabiti na svoje ime), a mi žene, opet nećemo pa nećemo da rađamo decu, zašto to?

– Mislim da je kriza u svim segmentima i slojevima društva. Nije dovoljno samo povremeno davati podsticaje, treba organizovati društvo sa višom svešću o tome koliko su deca važna i krhka kategorija i nesebično ulagati u sve što im je potrebno. Ja bih uspostvila društvo u kome su svi odrasli odgovorni za bezbednost i dobrobit dece. Dalje, treba pomoći porodicama. Odnosi među partnerima često pucaju pod pritiskom svakodnevnice. Muško ženski odnosi su u krizi, zato nema dovoljno poroda, ne mogu žene da se samooplođuju.

Crna Gora je zabranila rad nedeljom, Srbija je daleko od toga. Nedelja i praznici ne važe za markete, tržne centre gde na kasama rade uglavnom žene, nečije mame, supruge, bake…kojima ćemo danas pokloniti cvet jer ih poštujemo…ili?

– Crnogorci su u pravu. Niko ne treba da radi nedeljom. Naravno, mora da se pravi hleb, da ide saobraćaj-za svakog ko radi nedeljom dupla zarada i ne može svaka da mu bude radna, nego da se ljudi smenjuju. Ne radi se tu da l rade žene il muškarci, svi smo ljudi. Problem je što živimo u robovlasništvu koje smo sami sebi nametnuli. Zato radimo i kad je nedelja i kad smo bolesni i po sedam poslova. Dokle god je novac važniji od čoveka, radiće se i crnčiće se, bez pauza i toplih obroka, bolovanja, opitmalne naknade…A i ljudi su postali nepodnošljivi, stalno im nešto treba, samo bi da kupuju. To je jedna histerija koje nismo svesni. Ljudi rade jer neki drugi ljudi hoće da u svakom trenutku imaju sve što se poželeti može. Još kad vidim penzionere koji rade kao oni potrčko kuriri, da donose naručenu hranu mladima od dvadeset godina, dođe mi da se bacim s mosta od tolike izvrnutosti sveta i društva.

Gde možemo da te slušamo i gledamo, kada u koliko časova i gde da dođemo?

– Sporadično, al efektno pojavljujem se po beogradskim klubovima sa svojim stand up-om. Trenutno uglavnom gostujem na poziv po drugim gradovima, a za one koji najviše vole da nešto prate iz udobnosti svog doma, na sajtu makedonske producije www.zlatenzab.com mogu da kupe kartu za moju onlajn predstavu na temu muško ženskih odnosa.

– Objave za nastupe po gradu stvaljam na Facebook, nisam dovoljno adapitrana na društvene mreže, tako da se najviše uzdam u reklamu od usta do usta, s kolena na koleno…Ionko je taj moj stand up neka vrsta bunta, sindikalnog govora i svakodnevne jadikovke sa izvrnutim zaključcma, na taj nastup morate da zalutate i da ga nađete. Ja sam u biti bukvalista, neskromno priznajem da mi takvi imamo brilijantne trenutke.