Magazin Film

Mudri stavovi glumice Seke Sablić o životu, ženama, šovinizmu i kulturi

Glumica Seka Sablić je već pola veka na sceni. Gledali smo je u mnogim filmovima, sarkastično nam se obraćala kroz razne uloge, ali je do dan danas ostala dama, kojoj nema premca. Svoje životne stavove deli sa čitaocima Lolamagazina.

Znamo je po briljantnim ostvarenjima u filmovima i serijama poput “Maratonci trče počasni krug”, “Kako sam sistematski uništen od idiota”, “Davitelj protiv davitelja”, “Vrane”, “Bolji život”…, kao i u predstavama “Ožalošćena porodica”, “Razvojni put Bore Šnajdera”, “Pokondirena tikva”, “Doktor Šuster”, “Svinjski otac”, “Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, “Čudo u Šarganu” i brojnim drugim. Ona je, ipak, više od kraljice komedije, naročito u ovo doba za koje kaže da je sve osim toga.

“Na celom Balkanu je jedna dramska drama koja stalno traje”, govori za Lolu.

Nedavno je boravila u Banjaluci, gdje je bila gošća u okviru projekta “Ponovo radi bioskop”, tokom kojeg će, u Gradskom pozorištu “Jazavac”, biti prikazano nekoliko digitalno restauriranih kultnih filmova Ex-Yu kinematografije. Prvi prikazani film je bio “Maratonci trče počasni krug”, groteksa u kojoj je upravo uloga pijanistkinje Kristine vinula Seku Sablić među zvijezde.

Za Lolu govori o filmu i pozorištu nekad i sad, o sebi nekad i sad, šta je već pet decenija održava na sceni i šta bi danas, da može, uradila drugačije, ali i o nama, životu, kulturi, ženama i šovinizmu i budućnosti na ovim prostorima.

A koliko ste vi i kakvih počasnih krugova “otrčali” u u životu?

SABLIĆ: Pa šta znam, ne brojim i ne mislim o tome, i ne mislim da su počasni ali, na neki način, čestitam sebi svoj život; da trajem i da sam u nekom kontinuitetu i integritetu. I zahvalna sam za zdravlje, zahvalna sam za svaki dan, mnogo kolega više nije sa mnom, ta generacija se osipa, prirodno i nepriridno, jer to nisu godine za odlazak, ali eto… Tako da, sve u svemu, ja samoj sebi mogu da čestitam.

Na projekciji filma je bila jedna cijela lepeza generacija – roditelji i njihova djeca koja nisu čak ni rođena u doba kada je nastao film “Maratonci trče počasni krug”, odnosno u zemlji čije je kinematografije on dio. Mogu li se ta i današnja kinematografija na ovim prostorima uopšte, na bilo koji način porediti?

seka sablic

SABLIĆ: Pa ne treba porediti, ali je činjenica da je naš film imao nekoliko puta velike uspone i strahovite padove, ne svojom krivicom, a sve vam je to povezano sa politikom, sa društvom – on je bio posečen.

Posle partizanskog filma došao je onaj Crni talas koji je bio božanstven, koji je išao jednom fantastičnom brzinom, uz vrhunske ljude – reditelje, glumce, uopšte one koji čine realizaciju jednog filma, i onda je posečen, plutao… Onda je došla Češka škola koja je isto bila sjajna, pa je i ona na neki način posečena i onda je neka došla komedija, ovako nešto levo-desno…

Mnogo mi je žao, znam ljudi teško dolaze do mogućnosti da realizuju neki film i da su tu nepravde stravične i da je tu jedan totalni haos, tako da ne verujem da to može da napreduje. Mada, eto vidite, stvaraju se mali filmovi koji pobeđuju, koji su vrhunski.

A pozorište nekad i sad – kakve vam se emocije probude kad razmišljate o tome?

SABLIĆ: Pozorište je u boljem stanju, drži se, što bi se reklo, jer ne zahteva tolika ulaganja. Isto ima padove, ali eto, imam sreću, da nekako se izmigoljim i opet se nađem u nekoj dobroj situaciji.

Ja sam uglavnom u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tu Tamara Vučković, koja je za mene bila devojčica kad je igrala prvu ulogu u filmu “Tamna je noć”, i eto ona je sad upravnica pozorišta i odlično vodi, dosta radim tamo sa Jagošem Markovićem, sa Egonom Savinom, mislim, za moje godine i suviše.

U koliko trenutno predstava igrate?

SABLIĆ: Četiri, ja sam u četiri naslova i sve su velike uloge i sve su veoma tražene. Igram Molijera, Toanetu sa Draganom Mićanovićem u komadu “Uobraženi bolesnik”, igram Ostrovskog kod Savina, potom ovu savršenu Biljane Srbljanović “Vrat od stakla”, to je toliko traženo i toliko volim tu ulogu, i igram još Pirandela. Eto, mnogo se hvalim, to ne valja (smijeh).

Na sceni ste pola vijeka. Šta Vas, i nakon toliko godina, pokreće?

SABLIĆ: Energiju nalazim u pobuni i u suštini sam jako tužna i nesrećna jer stalno vidim nešto što ne valja, a sve ne valja. Od malih stvari, od najmanjih stvari – od doma zdravlja, od đubretara, posečenog drveta, od nepravdi koje stalno gledaš. Imam to strašno osećanje pobune i strašnu potrebu da to popravim. Kao građanka, stalno vidim nepravde i stalno imam taj osećaj da se bunim.

A da li je ostalo nešto što sebi, možda, zamjerate ili biste, da možete, promijenili, uradili drugačije?

SABLIĆ: Pa ne, u kontekstu življenja. Naravno da sam čeznula, gledajući veliki svijet i velike projekte, jer ti ne možeš da imaš veliku ulogu ako nisi u velikom projektu – ali mi nismo prešli granicu i na kraju to je poziv koji ne prelazi granicu. Mislim, moraš da se baviš maternjim jezikom, ne samo zbog jezika, nego i zbog znakova, zbog mentalnog jezika.

Kad već spominjete granice, šta mislite danas o životu na Balkanu i kulturi u njemu?

SABLIĆ: Pa svuda je jednako i isto, na celom Balkanu je jedna dramska drama koja stalno traje. Sigurno je malo Slovenija izdvojena, Hrvati su malo bolji od Srbije, mada ne prave nešto bolje predstave od nas, možda bolje filmove, možda imaju više mogućnosti. Grlić je, recimo, pravio tamo velike filmove.

seka sablic2

A položaj žena?

SABLIĆ: Postoji i dalje taj muški šovinizam, to je u vaspitanju, ali to žene urade, majke. One vaspitaju svog sina na tu temu, tako da taj muški šovinizam je odvaratan na ovim prostorima. A što se tiče žena, ona je oslobođena, ona može da uzme slobode koliko hoće, ali ona je zaista zluopotrebljava, gledajući, recimo, ove mlade ljude po tim nekim jadnim televizijama, stvarno je to poniženo do kraja, žensko poniženje.

Mislim, niko nije protiv golotinje, sve je to oslobođeno davnih dana, još osamdesetih godina, još sa hipi pokretom se otišlo bestraga i ide jednakost polova, gej, sve je to legalizovano. Ali taj prostakluk koji sebi žena dozvoljava, ta prodaja, da žena sama sebi skače u usta, što bi narod rekao.

S obzirom da imate pregrš nagrada i da slovite za jednu od najcjenjenih glumica na ovim prostorima, kako reagujete na negativne komentare?

SABLIĆ: Sećam se, bila sam na trećoj godini Akademije, kad mi je profesor najozbiljnije rekao da nikad neću postati gumica, a ja sam bila ubeđena da hoću i bila sam i rad potvrđeno talentovana i dobra. Ali kad ti to tako neko kaže… Onda ti tokom života napišu neku kritiku, onako da te razmažu.

Ali, ja sam odavno raskrstila sa kritikama i zaista ih ne čitam, jer znam da i dalje nisam imuna na kritiku, hoću da kažem da se uglavnom ne slažem s tim šta te neznalice pišu i kad čitam tuđe kritike vidim da je to strašno, onda me to povredi i onda sam bez razloga besna, bez razloga se nerviram.

I zaista – kritika više i ne postoji, pozorišna kritika više i ne postoji, postoje samo prikazi i, s vremena na vreme, se neko napravi važan samo da te onako opljuje i na taj način skrene pažnju.

Sve u svemu, ima li kultura budućnost?

SABLIĆ: Kako nema?! Sve je to prolazno, sve to ide gore-dole. Može sutra to da procveta, pa ja se sećam kad je Nele Karajlić doneo jedan potpuni teatar apsurda, neko ludilo, ko bi to očekivao?! Pa “Bijelo dugme”, pa to je, bar za mene, bilo nešto potpuno neočekivano!

Dakle, ne zna se gde se ta akumulacija energije pravi i gde će to da proključa i da se najedanput stvori u jedan vatromet ludila i da preskoči godine i godine.

Koja je prava poruka Maratonaca?

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Dragana Vidić

Dragana Vidić

Čeka poslednji voz za Nedođiju. I to uspešno radi već 10 godina. U međuvremenu piše.

Dodaj komentar

Klikni da komentarišeš