Pre ravno godinu dana napustio nas je jedan od simbola 20. veka, sportskih ikona, legendarni fudbaler Dijego Armando Maradona. Čovek koji nije bio od onih sportista kojima se divimo zbog discipline i konstantnosti koju pokazuju u postizanju vanserijskih rezultata. Maradona je bio više od fudbalera, više od same igre, više od vrhunskog sportiste. Imao je oreol božijeg sina, koji je na svom putu do zvezda više puta prolazio kroz pakao kao kroz zadnje dvorište. Morao da skrene sa utabanih staza neminovnog uspeha kako bi se uverio šta je u životu zaista važno.
Ikona koja je promenila sagledavanje fudbala kao igre, tršavi momak koji je oduvek imao jasan stav i nikada nije želeo da ustukne pred snažnijim i moćnijim protivnikom. Imao je sve što je potrebno za uspeh, ali neverovatan talenat je trebalo primeniti u samoj igri. Upravo je taj talenat, zajedno sa fanatičnom željom bio presudan da postane najvažniji Argentinac koji je ikada hodao planetom. Daleko važniji od svih papa ili Mesija.
Za ljubitelje fudbala u ovoj zemlji Maradona će večno ostati umetnik, magistar igre sa „bubamarom“ i veliki buntovnik koji je svoj život dao tom sportu. Takođe, ostaće upamćen i kao čovek kojeg su emocije vodile tokom čitavog života, što u dobrom, što u lošem smislu.
Transfer iz velike Barselone u Napoli, gde je postao živa legenda, deluje nezamislivo da se nešto slično desi u današnjim vremenima kada novac predstavlja glavni motiv. Sa druge strane, za surove pesimiste Maradona će u sećanju ostati kao veliki poročar, a upravo su ti poroci bili ono što ga je vodilo posle karijere. Vodili su ga, sve do smrti.
Tridesetog oktobra prošle godine je napunio 60 godina, a nepunih mesec dana kasnije skončao je igrač kome su se mnogi divili, a koji bi mogao i još više od one titule prvaka sveta s Argentinom i dve titule u Italiji s Napolijem, da se nije odao porocima koje je, kako je sam to isticao pričajući o zavisnosti od naroktika „redovno pobeđivao, iznova i iznova“.
Ipak, neposredno pred smrt Maradona se „primirio“, mada je bilo čudnih scena dok je radio kao trener Tigrea, ali je delovalo da je konačno na pravoj stazi, kakvu velikan fudbala, što on svakako jeste bio, i zaslužuje. Međutim, situacija sa neophodnošću operacije najavila je da mu je zdravlje isuviše narušeno da bi i iz ovog problema mogao da se izvuče. Otišao je u večnost, a u nju je ušao brojnim majstorijama zbog kojih su milioni ljubitelja fudbala uzdisali, a mnogi od njih – i počeli da se bave ovim sportom u kome je Maradoni, po mnogima, bio ravan samo Pele.
Detalj po kome će čuveni Argentinac večno ostati upamćen jeste čuvena „Božija ruka“.
Te 1986. odigrana je utakmica na kojoj su postignuta dva najpoznatija gola u fudbalskoj istoriji. U četvrtfinalu Svetskog prvenstva u Meksiku, Argentina je savladala Englesku 2:1, a u glavnoj, sporednoj i svim ostalim ulogama bio je Dijego Maradona.
Četiri godine pre ovog meča Argentina i Velika Britanija su vodile rat oko Foklandskih Ostrva. Sukob je počeo invazijom argentinskih snaga na ostrva 2. aprila 1982, a završio se njihovom predajom 14. juna iste godine. Meč u Meksiko Sitiju bio je njihov prvi duel od tog rata.
U prvom poluvremenu nije bilo golova, ali su u drugom pala tri. Oba je za Argentinu dao Maradona i oba se i danas pamte. Prvi je postignut u 51. minutu i poznat je kao „Božja ruka“.
Maradona je dodao loptu do Horhea Valdana, a ovaj je pokušao da je ubaci u šesnaesterac. Međutim, u želji da je izbaci što dalje od gola Stiv Hodž ju je poslao u srce kaznenog prostora. Na nju su išli Maradona i Piter Šilton. Pošto je bio 20 centimetara niži od engleskog golmana Argentinac ju je pesnicom udario i poslao u mrežu. Uzalud su bili protesti fudbalera u belim dresovima. Sudija Ali Bin Naser iz Tunisa je pokazao na centar.
Samo četiri minuta kasnije viđen je jedan od najlepših golova ikada. Maradona je primio loptu na svojoj polovini, a onda se ustremio ka golu protivnika. Pred njim su padali Piter Bredsli, Piter Rid, Teri Fenvik, i dvaput Teri Bačer. Poslednja prepreka je bio Šilton, ali je i on savladan.
– Prvo sam hteo da dodam loptu Valdanu, ali kada sam prešao na protivničku polovinu Englezi su me okružili i nisam imao prostora. Jedino mi je preostalo da sam završim akciju – rekao je Maradona, a taj pogodak je 2002. proglašen za gol veka.
Devet minuta pre kraja Lineker je smanjio na 2:1, ali je to bilo nedovoljno za preokret. Englezi su otišli kući, a jedina uteha je što je Lineker sa šest golova bio najbolji strelac Mundijala. „Gaučosi“ su u polufinalu savladali Belgiju 2:0 (Maradona dvostruki strelac), a u finalu su bili bolji od Nemačke 3:2.
Ipak, ta pobeda će se više pamtiti po onome što je Maradona za nju uradio, nego zbog rezultata.
I sada, kada Dijega više nema, baš taj meč – ostaće njegov najpoznatiji, a odigrao ih je na stotine. Legende nikada ne umiru.
Izvor: Blic.rs
Božija ruka napušta pozornicu: Preminuo legendarni Dijego Armando Maradona
Dodaj komentar