Ne volim da se deklarišem, bar tako sada mislim, još od vremena kad kao dečak bejah „partizanovcem“, od vremena kad sam naučio da je svako deklarisanje samoograničavanje svega onoga što jesam i što mogu biti.
Tako se, evo, već godinama ne deklarišem kao „ateista“, iako u bogove odavno ne verujem, makar ne u ove pravoslavne, krivoslavne, islamske, jebačke, nejebačke, miroljubive, kavgoljubive i ostale parazite na grbači Neba.
Verujem u Rokija Balbou i Karamazove
Ne verujem, jakako, ni u one što se s tuđom verom sprdaju i nemaju drugog smisla do da na tuđu slavu i tuđeg boga pljunu. Verujem u Život, verujem u Vasionu, u Harmoniju sfera, u Rokija Balbou, u Natašu Rostovu, u Karamazove, u Raskoljnikova, u Ivana Galeba, u Dečake Pavlove ulice, u Deseto pevanje „Jame“, u Ničeov poslednji treptaj oka.
Rođen sam kao Jugosloven, sada sam evo Srbin. Ni jednog ni drugog se ne stidim, ni jednim ni drugim se ne ponosim.
Ali želim da i jedno i drugo za Život i Vreme sačuvam. I pionirsku kapu i maramu, i Dan republike, i lipu moju u dvorištu posečenu, a zasađenu one godine kad sam svet ugledao, i Lolu moju terijerku, što me od nosa do stopala izbalavi kad me jednom u tri meseca vidi.
Želim da sačuvam Moravu u kojoj sam naučio da plivam i bacam žabice, Žareta i Peleta, s kojima istu tu Moravu delim kad nad njom plačemo i budališemo se. I Srećka mog kuštravog, što ga je izrod neki seoski na putu samleo dok mu je za točkovima lajao, dvorište da mi odbrani.
Verujem u kakav sunčan dan, verujem u kišu koju još uvek umem prizvati. Verujem u škripanje snega pod gumenim čizmama, verujem u to da me je moja Anđa u prvom osnovne istinski volela i da me je Vlajko moj za kuma zvao zato što sam mu uistinu dobar bio, otkako smo prohodali.
Verujem da moja nana, moja roditeljica pre roditelja, nije zaslužila da u osamdeset sedmoj dane svoje krpi i bude zahvalna deci kad joj cigare kupe. Verujem da majka moja i otac moj nisu zaslužili da svoj krvav vek radnički trampe za šaku lekova mesečno.
Da sestra moja ne mora trideset sati dnevno raditi, a da joj kao jedini luksuz u vremenu ostane porodični roštilj za Prvi maj. I da je moj drug Nebojša mogao i ovde dane svoje trošiti, umesto da bude sezonski rmpalija u nekoj drugoj nesreći koju je isto ko i ovu našu nesreća iskovala.
Radna nedelja od hiljadu besanih godina
Verujem da je moj negdanji cimer, sadašnji brat po vetru, Tomo moj, zaradio više od studentske sobe u kojoj smo puni nade žvakali odmrznute činije pasulja.
Da je moj Mile, još jedan kum moj, i lepota moja, već odavno kosmosima dokazao da vredi kudikamo više od onog koliko ga kosmosi plaćaju za radnu nedelju od hiljadu besanih godina.
Verujem da je svet veći od Čoveka, i da Čoveka može bar hlebom i smehom nahraniti. Verujem da bi reke i same umele žuboriti, sve i da im betonom tok ne diktiramo.
Verujem da dve stotine evra nije plata zbog koje se mora prodavati ponos i mahati zastavicama na stranačkim skupovima.
Galaksije bez članova partije
Verujem da postoje galaksije u kojima se ne mora biti član partije da bi se radilo u trafici. Verujem da su bogovi, ukoliko ih ima, makar toliko dobri da se ne svete onima koji u njih ne veruju.
Verujem da ću za petnaest dana, kad mi država mrvu vazduha udeli, imati dovoljno para da nanu svoju spakujem u taksi, te da se zajedno do Morave odvezemo, do one Morave na kojoj je milion kubika peska prosejala, a danas, evo, čeka da joj legne deset hiljada penzije kako bi mogla cigare kupiti, da joj ne kupuju deca.
Verujem da ću joj tada, kad taj dan dođe, reći hvala što me je rodila, jer znam da smo veći od gamadi, jer znam da smo veći od nesreće. Zato mani me bogova, zato mani me spiskova, mani me s „ko te plaća“, mani me „za koga radiš“.
Pogledaj pred sebe, nesrećo, vidiš li pustinju krvavu? Vidiš li šta nam praviš, a šta možemo biti? Vidiš li šta smo bili, seme ti pogano jebem, vidiš li da nas ovako ni mrva ostati neće?!
Dodaj komentar