zasto-su-se-srpski-intelektualci-sakrili-u-misije-rupe
Magazin

Zašto su se srpski intelektualci sakrili u mišije rupe?

Nekoliko reprezentativnih književnih i umetničkih udruženja iz Srbije, svi sindikati u prosveti i zdravstvu, desetine univerzitetskih profesora, brojni ugledni pisci i umetnici i predstavnici domaćih institucija kulture, kao i mnogi drugi srpski intelektualci, danas su potpisali zajedničko saopštenje kojim, kako kažu, najoštrije osuđuju „diktaturu, nasilje, pretnje i lopovluk, kao osnovne instrumente vladavine u Srbiji“, te najavljuju masovno prisustvo svojih predstavnika i članova na sledećem protestu „Stop krvavim košuljama“, najavljenom za subotu, 29. decembar.

U saopštenju, koje potpisuje više od hiljadu uglednih srpskih intelektualaca, navodi se da se „Srbija trenutno nalazi u najmračnijem ćorsokaku još od zloglasnih devedesetih“, da „ovo nije budućnost za koju smo se borili“, te da „srpski intelektualci više nikada neće ćutati i zatvarati oči pred zlom koje preti da u potpunosti satre i uništi ono što su bolji i hrabriji od nas vekovima unazad stvarali“.

Dole bahati ministri!

„Ne želimo da Srbija više bude talac ratnih zločinaca i profitera u skupštinskim klupama i na javnim skupovima, privilegovanih kriminalaca i zakonom zaštićenih tajkuna. Ne želimo da u ime svih nas govore neobrazovani i bahati ministri i funkcioneri sa kupljenim diplomama.

Ne želimo da obrukamo i osramotimo svoje potomke i da dozvolimo da i njihova deca, kao i naša, sreću, uspeh i život traže u Nemačkoj, Norveškoj ili Švedskoj“, navodi se, između ostalog, u saopštenju udruženih srpskih intelektualaca koje je jutros uručeno Vladi i Skupštini Srbije.

U međuvremenu je, dakako, mrmot već nekoliko puta zamotao, odmotao i pojeo čokoladu, Potemkinova sela su dobila kablovsku televiziju i internet, a nalogodavci i izvršioci rušenja u Savamali su odležali svoje nepristrasno izrečene zatvorske kazne.

Nažalost, dok nas u medijima ne dočeka vest nalik ovoj iz uvodnog dela teksta, još će mnogo okeana srpskim rekama proteći, ako nam od reka, razume se, išta preostane.

Do tada, samoproklamovani „srpski intelektualac“ će bez mrve ljudske i profesionalne griže savesti od svih svojih glasovitih potencijala trošiti isključivo sopstvenu zadnjicu, što guleći stolicu za kakvom katedrom, što poturajući istu tu zadnjicu gazdi i gazdinim komesarima, kad god se treba dodvoriti onima koji drže uzicu i batinu.

Iskamčena milostinja

U takvoj situaciji, nije teško dijagnostikovati, do sramotnosti i gadljivosti u Srbiji se gubi sam pojam „intelektualca“, a ista titula ostaje uistinu zaslužena privilegija tek nekolicine poštenih, odvažnih i neprostituisanih pojedinaca.

Onih pojedinaca koji shvataju da je intelektualac više od starlete, da ima svoju ljudsku, profesionalnu i moralnu odgovornost prema kompletnom društvu i istorijskom trenutku, a ne samo prema sopstvenim esnafskim afinitetima za bednim povećanjem plate, besplatnim prostorijama ili za kakvom drugom sebično i kvaziprgavo iskanom i iskamčenom milostinjom.

Da nekoć nisu gorele lomače, na kojima su istinski intelektualci plaćali svoju nepotkupljivost i svoje stavove, nesrećna planeta Zemlja se verovatno još uvek ne bi zvanično oko Sunca zavrtela. „Srpskim“ jezikom rečeno: da je negdanji Đordano Bruno bio kakav današnji Jordan ili Gordan Brunić iz Beograda, Novog Sada ili kakvog drugog sela iz osramoćene „Srbije među šljivama“, ne bi nam danas pretila samo opasnost od ubica, silovatelja i sudskih izvršitelja, već i od mogućnosti da ćemo se, ako jašemo dovoljno dugo, negde kod Ćićevca ili Čortanovaca sasvim sigurno survati sa ivice ravne ploče zemaljske što odoleva milenijumima na leđima svepožrtvovanog i svemogućeg Aleksandra Vučića.

Ćutanje je pristajanje

Jer ćutanje je odvajkad značilo isto što i pristanak. A pristanak na zločin nije ništa manje ni naivnije nego direktno učešće u zločinu. Najzad, ćutanje onih čije je najjače oružje reč poražavajuće nas vraća na“ bajkoviti“ početak ovog teksta.

Dok nas, jednog sunčanog, hrabrog, poštenog i nepotkupljenog dana, konačno ne dovede do kraja jedne samožive epohe u kojoj intelektualci nisu bili ništa drugo do li korumpirani manekeni, uplašeni isključivo za sopstvene guzice.

Izuzecima čast, ostalima na čast.

Konačno smo skućili Tomu Nikolića da više ne mora da se muči na stiroporu

Tekst: Duško Domanović

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

D

Duško Domanović

1 Comment

Klikni da komentarišeš

  • Nisu, nego ste ih vi, isfrustrirani, sabili tamo, zbog čega vam i ide kako birate: naopako.
    Još gore zaslužujete, vi, zanatlije, koji biste da krivite obrazovane i bolje od sebe za svoju glupost i vaša derišta.
    Ako.
    Još samo ja, obrazovana, da odem, a stranci još kako cene nas, srpske intelektualce, pa Srbi nek se unište. Zlobni i nisu za život!
    Nikad neću pomoći Srbima! (Možda samo životinjama ovde, jer ih mučite.)

SABRA