Lajanje psa najavilo je da joj stižu gosti, a iz prostorije je dopirao miris tek skuvane turske kafe, prve koju tog jutra pije. Zatekla sam je sa peglom u rukama, okruženu sirovom vunom, četkom za filcanje, priborom za šivenje, kalemima konca…
Kafu sam dobila i ja, a onda je novosadska umetnica Ana Vrtačnik sela preko puta mene i prvo pitanje koje sam joj postavila bilo je – koga ostavlja ispred vrata kada uđe u svoj atelje?
– Kad uđem u atelje u suštini svi ostaju napolju i to je možda jedino mesto u kojem ja boravim, a da mogu potpuno da se izolujem od svega. Ne mislim samo od ljudi, već i od sopstvenih misli. Ovde me ništa me ne opterećuje i to je jedino mesto gde imam potpuni mir.
On joj je u ovom trenutku preko potreban, jer Ana počinje sa radom na novoj seriji slika od vune.
– To će biti proces od godinu dana tako da sam pauzirala izlaganja, jer želim sad da se prikažem sa novim radovima. Ostajem u vuni, samo je pitanje šta ću da nadogradim. Razmišljam čak i o boji, videćemo kako će to ići…
Umetnost koja traži dodir
Ana Vrtačnik u svom umetničkom radu godinama istražuje odnose materijalno-organsko, struktura-osećaj, onoga što nastaje u prirodi i onoga što čovek stvara rukama. U „Bioformama“ polazi od nečega što postoji u prirodi i rukama ga pretvara u nešto svoje. Zato me je zanimalo koliko joj je važno to sporo, fizičko stvaranje u vremenu u kojem gotovo sve radimo brzo.
– Vrlo brzo sam i na Akademiji shvatila da mene ne zadovoljava klasično slikanje gde upotrebljavaš boju i četkicu, nego sam stalno imala potrebu da nešto pravim rukama, da gradim. Pomalo je to i skulptorski, iako ne odlazim potpuno u skulpturu. Dodir mi je generalno bitan, kao kada zagrlite osobu ili kada je dodirnete. Imam i tu profesionalnu deformaciju, kad nešto vidim u muzeju moram to i da dodirnem (smeh) pogotovo kada je u pitanju neka skulptura ili instalacija. To dozvoljavam i svojim posetiocima – da pipnu moja dela. Dodirom možemo da spoznamo svet drugačije nego ostalim čulima.
Od dodira u umetnosti razgovor nas je gotovo prirodno odveo do majčinstva. Ruke i dodir i tamo imaju posebno mesto, pa me je zanimalo da li se nešto od tog iskustva, svesno ili nesvesno, utaklo u materijal i način na koji danas stvara.
– Od kada sam postala mama mnogo toga se promenilo, kada je reč o mom vremenu, angažovanju, kontinuitetu. Kada si mama ne možeš da ostvariš isti kontinuitet kao kada nisi mama. Ali danas u svoj atelje dovodim i svoje dete, i ono ima potrebu da moje slike pipne, da ih oseti.
Na izložbama i radionicama koje organizuje Ana dozvoljava i drugima da dodirnu njena dela, a oni najmlađi pokazuju se, očekivano, kao najneposredniji:
– Deci je to vrlo zanimljivo. Bacaju vunu, valjaju se u njoj i meni se to dopada, ta njihova slobodna potreba da pipnu umetnost. To je ono što bih volela da i drugi posetioci ponovo nauče. Razumem da u muzejima neke slike, čija je nacionalna ili istorijska vrednost velika, ne smeju da se dodiruju. Ali savremena umetnost može više da se otvori ka dodiru. U tom smislu sam počela da razmišljam o radovima koji su interaktivniji. Da imam instalacije, ili da posetioci sami dovrše moju sliku. Moguće da će nova serija ići i u tom pravcu, da se posetioci izložbe mnogo više uključe u njeno nastajanje.
Ženski rad između tradicije i savremenosti
– Rekla si mi u jednoj od ranijih izjava za Luftiku da vuna u tvojim radovima nosi i prikrivenu feminističku notu, jer su se njenom obradom tradicionalno uglavnom bavile žene. Koliko te zanima taj ženski rad koji postoji, a često se ni ne računa kao rad?
– Rekla bih da se žene za svoj rad, da bi bio vrednovan, moraju boriti u svim fazama i ne mislim samo kroz nauku, umetnost, poslovne sfere, mislim i na domaćice i njihov rad. Iz ove perspektive, kada se i sama bavim kućnim poslovima, vidim koliko su oni teški. Nekad možda i zahtevniji. Jer ja u ateljeu uživam, a dok sam kod kuće, dok peglam, čistim, kuvam – i ne baš. (smeh) Mislim da imamo još prostora da se izborimo da se to vrednuje.
Njen rad, priča mi, prepoznaju i starije gospođe, koje joj na izložbama prilaze i o umetnosti pričaju iz svog ugla.
– Jedna od njih veze, druga štrika, plete, iako je to suštinski drugačije od onoga što ja radim. Zanimljivo je da se one kroz moj rad, pošto im je blizak materijal, otvaraju ka savremenoj umetnosti. Zato što poznaju materijal, mogu da pričaju i o apstraktnim formama i o nekim organskim oblicima koje prepoznaju iz prirode. Njima savremena umetnost kroz materijal postaje bliska. Na primer, ja sa svojom bakom, koja ima 85 godina, pričam o savremenoj umetnosti kao sa svojom koleginicom. Pitam je “Šta misliš, ako bismo ovo stavili u ovaj ugao, ako bismo vunu obradili na ovaj način…” i njoj to postaje zanimljivo, dodaje uz osmeh.
„Negde se izgubila ona obična Ana“
– U jednom danu si umetnica, profesorka, majka… Koja od tih Ana najčešće pojede vreme onoj drugoj?
– Mama Ana pojede sve (smeh) Ona je sada najzastupljenija. Stvarno teško nalazim vreme, pogotovo za atelje. Uspela sam da nađem dva termina dva puta nedeljno, što je malo, ali držim ih se kao Svetog pisma. To je moje vreme. Ali još zanimljivije je što je tu i “Ana mama” i “Ana umetnica” i “Ana profesorka”, ali negde se izgubila samo ona obična Ana. Koja nije ništa od toga. Za nju imam najmanje vremena. Mislim da je tako većini žena.
Svesna važnosti brige o toj svojoj “običnoj Ani”, od nekih rituala ipak ne odstupa.
– Muž i ja gledamo da jednom godišnje pobegnemo negde na tri dana sami. Prvi put kada se to dogodilo imala sam izložbu u Parizu. Otišli smo u Pariz, seli i kao da smo se ponovo videli posle godinu dana. “Ko si ti? Hajde da se ponovo upoznamo (smeh)”. Za sada se držimo ta tri dana, baš da odemo negde da se izmestimo.
– Postoji li griža savesti u tim trenucima? Ili kada odeš u atelje, a znaš da si mogla to vreme da provedeš sa detetom? A postoji li i ona u obrnutom smeru – kada si sa detetom, a deo tebe misli na posao koji čeka?
– Griža savesti što nisam radila u ateljeu je najdominantnija bila prvih godinu dana majčinstva, jer tada uopšte nisam mogla da dolazim i to me je izjedalo. Radila sam sve do devetog meseca trudnoće u ateljeu i kao da je preko noći neko to presekao. Osećala sam veliku grižu savesti. Sada, kako moje dete raste, ponovo sam vratila to “svoje vreme”. A prema detetu osećam grižu savesti u svemu što radim, što nisam svakog trenutka sa njim. Znam da to ne treba i znam da treba da ga pustim da sam istražuje, da pronađe sebe, ali to je nešto što učiš da potisneš.
– Kada si imala 26 godina, otišla si na umetničku rezidenciju u Peking. Da danas dobiješ poziv da odeš sama na nekoliko meseci zbog umetnosti – šta bi prvo pomislila?
– Nedavno sam i htela da konkurišem za jednu umetničku rezidenciju na Islandu. Oni imaju Centar za istraživanje tekstila koji je sjajan, imaju nove savremene mašine na kojima bih mogla da radim. Međutim, dva meseca podrazumeva ozbiljnu organizaciju. Postoje umetničke rezidencije koje primaju cele porodice, ali teško je sve uskladiti. Razmišljala sam – i da odem tamo kako bih radila, ako je on stalno sa mnom? Sada je u fazi “Mama, vidi”, moram da mu se posvetim i ne bih mogla da radim. To je sad sve neko vreme na pauzi.
– Šta je danas za tebe luksuz?
– Vreme, kaže bez razmišljanja. Apsolutno vreme, to nisam pre shvatala.
Zidni sat je pokazivao da ga polako nestaje i za naš razgovor pa sam je za kraj pitala – od čega joj treba malo lufta.
Odgovor pogledajte u videu ispod.
Dodaj komentar