Evo zašto uvek pre ‘kliknemo’ na lošu nego na dobru vest

Dvogodišnji atak na mentalno zdravlje nacije izveštavanjem o pandemiji koronavirusa i brojevima zaraženih i umrlih, transformisao je pravac udara i svoje mesto ustupio ratnim dešavanjima na prostoru Ukrajine. I dok vesti o pojavi novog soja u Izraelu, kao i o prvim žrtvama virusa u Kini nakon godinu dana više nikoga ne zanimaju, postoji opravdana opasnost da živimo u vreme ratne sezone proleće/leto 2022, iščekujući kovid jesen/zimu.

I dok se nadamo da ipak neće doći do povratka otpisanog koronavirusa, ostaje problem senzacionalističkog i agresivno-šizofrenog medijskog izveštavanja, dezinformacija i propagandi koji nam se serviraju iz uredničkih kuhinja sa identičnom recepturom.

Sve to izaziva pojačan stres, pojavu anksioznosti pa čak i suicidnih misli upozorava Ivana Stašević Karličić, direktorka Klinike za psihijatrijske bolesti „Dr Laza Lazarević“.

Ne može se bežati od loših vesti, ali je neophodno njihovo doziranje jer prevelika količina ni pod kojim uslovima ne može imati benefit po naše psihofizičko zdravlje.

Ivana Stašević Karličić je na RTS-u ukazala na studije koje dokazuju da loše vesti mogu biti opasne za ljude koji su podložni ili pod nekom tenzijom, zbog čega postaju anksiozni ili loše raspoloženi, loše spavaju.

Zbog čega se na javnom servisu o ovome nije otvoreno govorilo čitave dve godine pitanje je za urednike RTS-a, ali i za direktorku koja je morala da izađe u javnost i na neki način apeluje na rad medija kako bi se zaštitilo mentalno zdravlje nacije koja živi u konstantnom stresu duže od 30 godina.

Iskustvo iz prethodnog perioda i doktrina SZO, koja je upozorila na pogoršavanje mentalnog zdravlja tokom krize kovidom, jeste da loše vesti i izlaganje medijima treba dozirati.

Sklonost ka slušanju loših vesti

Objašnjava da je prednost slušanja loših vesti očekivana, jer je to evolutivni mehanizam.

– Mi ćemo uvek brže i bolje upamtiti stvari iz okoline koje nas potencijalno ugrožavaju i naravno da ćemo uvek pre kliknuti na lošu vest upravo zbog težnje ili instinkta da se zaštitimo od potencijalne pretnje – ukazala je Ivana Stašević Karličić.

Mediji kreiraju vesti znajući koliki je uticaj na javno mnjenje i koliko vremenska predispozicija i način na koji se upakuju neke vesti mogu da utiču na osetljive ljude.

Međutim, dodaje, da su pesimisti u grupi ljudi koji podnose loše vesti.

Da li smo ravnodušni prema događajima u Ukrajini?

Imajući iskustva s ratom na našim prostorima, doktorka ukazuje na to da ljudi koji su traumu doživeli uspevaju da je „prerade“ na dobar način i prepakuju u svom sećanju. Oni postaju otporniji na slična iskustva, navodi doktorka, smatrajući da je takvo iskustvo jako bitno za budući život.

Oni koji se loše adaptiraju na stres će doživeti retraumatizaciju, a nekada i povratak tih simptoma iz prethodno traumatičnog iskustva.

Zato smo, kaže, tokom prethodne krize stalno govorili da je kriza i dobra šansa.

– Institut za mentalno zdravlje je u svojoj studiji tokom prethodne dve godine govori o tome da je najveći broj stanovnika ostao otporan, nisu se skoro uopšte pomerile frekvencije anksioznih i depresivnih poremećaja, bilo je samo u nekom periodu određenih porasta – precizirala je.

Da li je svakom čoveku potrebna određena doza straha?

Doktorka navodi da strah nije nešto kroz šta treba da prođemo, već iskustvo, događaj u kojem mi učimo, iako se usput plašimo, kao i da to može da bude evolutivno korisno, jer je strah alarm da postoje potencijalne opasnosti u okolini od kojih moramo da se zaštitimo.

– Upravo jedan deo našeg nervnog sistema, autonomni, je jako budan u takvim situacijama i kada prolazimo kroz traumatična iskustva uopšte od loših vesti kojima smo izloženi, aktivira se simpatikus, parasimpatikus što dovodi do povišenja nivoa adrenalina i kortizola u krvi, i to proizvodi stres, koju mi osećamo kao strah i telesne koleracije straha ubrzano disanje, lupanje srca – pojasnila je Stašević Karličić.

Suicid i odgovornost medija

Ističe da način izveštavanja medija može uticati na povećanje suicida.

– Pomenuću fenomen porasta stope suicida u SAD nakon izveštavanja o smrti Merilin Monro koja se do neke mere romantizovala i osim što je bila jako frekventna, govorila je o tehničkim detaljima. To su sve načini na koje ne treba izveštavati o suicidu – upozorila je ona.

Naglašava da je ključna upravo edukacija onih koji izveštavaju o suicidu kako se na najbolji način to može uraditi, a da to što manje utiče na populaciju.

– Imamo sugestivno ranjive ljude koji svoju nameru mogu brže da pretvore u pokušaj i da donekle imitiraju modele koji su im i prikazani u vezi sa tim – rekla je ona.

Podsetila je i da je Ministarstvo zdravlja prošle godine potpisalo memorandum s REM-om na osnovu kojeg će dalje razvijati aktivnosti u vezi s prevencijom suicida baš kroz saradnju i rad s medijima.

Kada zatražiti pomoć

– Subjektivna nelagoda, razdražljivost, loše spavanje, neraspoloženje, sve što traje duže od dve nedelje, a već utiče na našu funkcionalnost i to je već ključna stvar da smo mi zbog promena manje funkcionalni u porodici, u međuljudskim relacijama na poslu, to je alarm za nas i za okolinu – istakla je Stašević Karličićeva.

To je, naglašava, alarm i za stručnu pomoć. Podseća i na broj telefona za pomoć 0800/309309, besplatni servis Ministarstva zdravlja i Klinike „Laza Lazarević“ s četiri opcije.

Prva je prevencija suicida, druga psihosocijalna podrška tokom pandemije, treća adolescenti i njihove porodice i četvrta predviđena za žene koje su spremaju za roditeljstvo ili su to tek postale.

– Kreiranje dobre pozitivne atmosfere dovodi do prevencije reakcije na loše vesti. U svakom slučaju loše vesti treba da doziramo, preporučuje se manje od pola sata na društvenim mrežama i uopšte u šumi vesti od koji smo postali zavisni. Izbegavati brifovanje vestima pred spavanje i obavezno ostaviti u dnevnom rasporedu brifovanje vestima na koje je kasnije nadovezan neki prijatan događaj – poručila je dr Stašević Karličić.