Magazin

Vlada je radio u restoranu i tamo je sreo neobičnog dečaka koji mu je promenio život

usamljen

Prolaziš vrletima interneta i tako naletiš na neku priču, naizgled počinje sasvim obično…

Onda vidiš da je pravi biser lepote, ljudskosti i topline.

Kao i ova, Vladimirova, koju prenosimo u celosti:

Danas je u restoranu u kom radim bila tročlana porodica. Majka, otac i sin. Sin ima neki mentalni poremećaj. Forest Gamp i Rain Man su mi pali na pamet. Nisam siguran od čega tačno boluje, pa neću da lupam. Ali priča otežano i po pogledu se može reći da je češće odsutan nego prisutan. Rekao bih da ima oko 15-16 godina.

Ono što me je fasciniralo je način na koji se njegovi roditelji odnose prema njemu. Oni ga ohrabruju da priča sa nepoznatim ljudima. Uprkos očiglednim otežavajućim okolnostima koje ima, sve vreme je izgledalo kao da mu prija razgovor. Tako se za manje od pola sata ispričao sa koleginicom koja im je donela ručak, sa kuvarom koji je prošao pored njih, sa menadžerom restorana, pa čak i sa direktorom hotela koji je ručao za stolom pored. Na kraju je došao red na mene.

Dok sam odnosio tanjire sa njihovog stola, otac mu je šapnuo da me pita kakve pite imamo. Momak me je pitao, a ja sam mu ukratko objasnio čari čokoladne pite, odnosno one od banane i jabuke. Onda mi je rekao da on najviše voli cherry pie ali da je retko gde prodaju. Istu stvar sam tri dana ranije rekao kolegi! Ameri generalno žešće potcenjuju višnje. Rekao sam mu da isto mislim i da je jedna od stvari koje mi nedostaju iz zemlje iz koje dolazim upravo pita od višanja. Pitao me je koja je to zemlja.

Počeo sam svoju standardnu Desolation Raw besedu: Serbia, former Yugoslavia, Eastern Europe. “A pa znam za Srbiju. Odatle je košarkaš Jokić, teniser Đoković, a negde sam čitao i da imate predsednika koji je skoro loš kao Tramp, jel da? Ljudi protestuju protiv njega? Ili mediji koje sam čitao lažu? Mediji nekad rade to, znaš…”. Kakav li sam osmeh imao tad, samo on zna. “Da, da, sve si u pravu, s tim što je naš predsednik još gori od Trampa. I mediji lažu, ali što se tiče toga, istina je da ljudi u mojoj zemlji protestuju. Odakle znaš za to? Ovde me ljudi uglavnom pitaju da li je u Srbiji hladno”.

Nasmejao se i rekao “Sigurno zato jer mešaju sa Sibirom. On je u Rusiji i tamo je hladno”. Rekao mi je da mnogo čita. Odatle sve to zna. Portali, knjige, ima i kindl. Samo juče je pročitao celu knjigu Isaka Asimova. Pitam ga koja mu je omiljena knjiga. Kaže Mali Princ jer on razume ljude koji imaju problem sa odrastanjem. A on, kaže, ima taj problem. Pitam ga koliko ima godina, kaže 40. Pa isto smo godište, kažem mu. “Pri tom, i ja muku mučim sa tim odrastanjem” dodah. Nasmejao se i rekao “Vidiš, svet je mali”.

Vratio sam se poslu pod utiskom. Razmišljao sam o tome kako neki ljudi nemaju normalan život, ali nemaju ni normalno znanje. Ovaj momak je suvi genije. I dok je bio u toaletu, njegov otac mi je prišao, zahvalio mi se za razgovor i izvinio ako je bio prenapadan, ali kaže da njegovom sinu prija da priča sa ljudima, nego mu jedino treba početni push, pa je zbog toga ćale na početku suflirao ono u vezi sa pitama. Nasmejao sam se i rekao mu: “Vaš sin ima sve, nisam siguran da mu je bilo šta potrebno. Radim u ovom restoranu skoro godinu dana, sretao sam razne ljude, ali ne znam da li sam ikad pričao sa nekim ko ima bistriji um. Najiskrenije. Stvarno nema potrebe za izvinjavanjem, bilo mi je zadovoljstvo”.

Svako slovo koje sam mu rekao sam i mislio. Ćale je skinuo naočare, izvadio iz oka nešto što mu je upalo, jednu ruku stavio preko svojih grudi, tamo gde je srce, a drugom stegao moju i rekao “Thank you sir from the bottom of my heart”.

Kada su otišli, koleginica mi je rekla da im je račun bio 45$, a da su ostavili napojnicu od 55$. “How sweet is that” pitala me sa osmehom. Rekoh “Sweeter than any pie we have”. Nakon što mi je to rekla, i ja sam morao da vadim neko trunje iz oka. Kakvi ljudi, kakva nedelja i sve to baš u mom restoranu….

Danas je u restoranu u kom radim bila tročlana porodica. Majka, otac i sin. Sin ima neki mentalni poremećaj. Forest Gamp…

Posted by Vladimir Skočajić Skoča on Wednesday, May 12, 2021

Ovu priču sam napisao pre tačno dve godine. Restoran u kome sam radio ne postoji više od godinu dana. Moja koleginica odavno ne živi u Ostinu. Ja sam trenutno u Beogradu. Malo pre nego što sam otišao krajem oktobra, na mostu u Ostinu sam sreo ćaleta dečka iz priče. Javio sam mu se i podsetio ga odakle se znamo. Setio se odma.

Pitao sam ga kako je njegov sin. Rekao mi je da zavisi od dana, ali je generalno dobro. Kaže da su baš pre par nedelja prošli pored hotela u kom sam radio. Kada mu je ćale rekao da restoran koji ima one slatke pite više ne postoji, sin ga je pitao šta li je sa onim dečkom iz Srbije. Ćale je rekao da ne zna i da se nada da je dobro.

Tada je pričao napamet, a sada kada me video zna da sam dobro. Reći će to sinu popodne. I stvarno jesam bio dobro tog dana. Obećao mi je da će ga pozdraviti. Dok sam ga gledao kako prelazi most, palo mi je na pamet kako nije svaki put u životu potrebno da znaš nečije ime da bi ga voleo.

15 lekcija poznatog ruskog psihologa koje će promeniti i oplemeniti vaš život

Tamara Gočmanac

Mnogo glasno šapuće. Ego-tripuje, nasmeje, rasplače. Voli kišu i sneg. I životinje. Redovno je ispuštali na glavu kad je bila mala, pa je, zahvaljujući tome, postala mnogo lepa, pametna i bloger.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

148 Shares
148 Shares
Share via
Copy link