Izjava glumice Ljubinke Klarić da joj se trinaestogodišnji sin bori sa zavisnošću od igranja video igrica i da odlazi kod psihologa na odvikavanje dovela je do mase komentara, ali i sukoba mišljenja moje koleginice i mene koja mi je u šali napisala: “Ajde je sad raščereči”.
Ne smatram da bilo koga svojim pisanjem čerečim, želim samo da dođem do rešenja, ali mi se zajedno sa kosom diže svaki organ u telu kada čujem da nečije dete, bilo Ljubičino, Majino, Brankovo ili Markovo ide na odvikavanje od igrica, jer to znači da je dug vremenski period po više sati dnevno provodilo za kompijuterom. U slučaju Ljubičinog sina OSAM sati dnevno, kako kaže, najčešće na letnjem raspustu.
Ne smatram da sam super majka, ali sam dovoljno prisebna da mogu da shvatim šta znači OSAM sati igranja igrica. To je uvod u nezainteresovanost, razdražljivost, umor, dekoncentraciju, anksioznost, gubitak apetita, kontakta sa porodicom, redovnim obavezama i aktivnostima, interesovanja za bilo šta drugo, slab san, odlazak u virtuelni svet da te nema veći deo dana.
Da li to želimo svojoj deci? Eto, mene samo to zanima. Ništa više.
Da li želimo svojoj deci sve nabrojane simptome zbog kojih će kasnije umesto na trening fudbala ili ples odlaziti na redovne psihološke seanse poput kockara? Krizirati. Urlati. Povlačiti se u sebe.
Mučiti se.
Nijedno odvikavanje ne prolazi bez mučenja.
Zar to želimo svojoj deci?
Za OSAM SATI (ne mislim na konkretne radnje, već njima pokušavam objasniti dužinu od osam sati) možeš da uradiš domaći, da sa drugarima odeš napolje (igra li se još neko dete napolju?), da središ malo sobu, odeš sa tatom na pecanje ili mamom u šetnju, da prošetaš psa, ili odeš do babe ili dede, partija šaha sa dedom, baba nek te nauči da pleteš, smešno, a? Ova nam priča o pletivu i iglama u 21 .veku kad klinci rokaju igrice od pete godine? Lude žene, jebote.
Ili možda želimo da decu od progledavanja ućutkamo Pepom, da ih smestimo u kolica i pokažemo im rafove po tržnim centrima, ili im uvalimo dok ručamo u restoranu telefon da bulje hipnotisano, da ne smetaju, da ćute, da glasa ne puste, šta ima da gledaju unaokolo, ili da ih uspavljujemo svetlećim ekranima zabijenim uz uzglavlje, ili da ih smestimo u sobu “da malo igraju igrice” da možemo da popijemo kafu, završimo poslove, imamo mir? Ne razumem.
A kada postanu razdražljivi, plačljivi, iscrpljeni, iskrivljeni, gojazni, anksiozni, lošeg vida, bez želje da se sklone od igrica priznamo “hrabro” da nam dete ima problem i da se odvikava kod psihologa.
Da li je Ljubičino priznanje hrabrost? Zašto mi kažu da treba da joj aplaudiram na iskrenosti što je javno priznala da joj dete ima problem jer je osam sati dnevno znalo igrati igrice?
Zašto ne razmišljam kao Ljubica i ne mogu da joj aplaudiram? Da li ja imam zbog toga problem?
Zašto smatram da postoji bar 10 alarma koji rokaju pre nego što dete dođe do zavisnosti.
Zašto smatram da je roditelj odgovoran, iako nijedan nema svesnu nameru da dovede svoje dete do zavisnosti?
Zašto treba da se osećam loše i da se plašim da će mene “borkinje” za prava žena raščerečiti ako napišem da je Ljubica trebalo da čuje bar deveti uključeni alarm, i ne samo ona, svaki roditelj! Da li se više sme napisati ijedno “NE VALJA TI TO” a da ne nagrnu borkinje koje maše temu, pa recimo veličaju Ljubičinu iskrenost jer je javno istupila, pireći u guzicu svakom roditelju koji “samo želi najbolje za svoje dete, radi tri posla, ima loš brak, samohrana je, ima problem, nema roditelje da joj ili mu pomognu”. Imali su sve to roditelji i ranije, pa su deca bila na ulici, u drveću, sa loptom u rukama, jer nisu imali mogućnost animiranja dece tehnologijom.
Kakva je glumica, kako izgleda, kakav joj je brak, da li je u braku, koliko dnevno radi, kako radi i slično nije tema, iako se ljudi ovim bave u komentarima; vređati je da je loša glumica nema apsolutno nijednu dodirnu tačku sa majčinstvom. Nazivati je lošom majkom takođe je brzopotezna osuda koja me ne zanima. To nije moj stil. Ali da je možda mogla da reaguje na vreme, verujem da je mogla. Zavisnost ne nastaje preko noći, potreban je dug vremenski period da bi se razvila.
Uvek postoje znaci za uzbunu, ali ih neki roditelji ne umeju ili ne žele da primete, iako se toliko piše o opasnostima digitalnog vremena.
Boli me kao majku sve ovo jer ne mogu da razumem kako dolazimo do toga da nam klinci idu na odvikavanje od igrica, gde nam je sat, gde je razgovor da vidimo šta ne štima, zašto beže u virtuelni svet, gde je postavljanje granica (danas možeš, nakon što uradiš domaći, sat vremena da igraš igrice), gde je saznanje da su sve igrice osmišljene da uvuku decu, da ih teško mogu prekinuti, da im se vraćaju, gde je saznanje o svim mentalnim posledicama prekomernog igranja, ko decu treba da skloni, spasi od toga, ko to treba da ih uvede u svet sporta, prirode, druženja van sobe, zdravih navika, rasuđivanja? Ko treba da im isključi kompijuter?
Ko treba da deci želi najbolje i kako je došlo do zaboravljanja šta je najbolje?
…
Godišnje se na Institutu za mentalno zdravlje u Beogradu zbog video igrica hospitalizuje od 20 do 30 dece.
Kralj bakra otkrio da Severini plaća 10.000€ alimentaciju, Maru je zabolela glava jače nego inače
Dodaj komentar