Ljubav nema rok trajanja, ne možeš je ugurati u jednu, ali ni u 1001 reč

Gura mamu u invalidskim kolicima do kreveta broj četiri.

Šlogirana je, ali on razaznaje njene reči. Šifrovana odanost. Žvaće žvaku brzinom kolibrijevih krila. Trudi se da ne pokaže uznemirenost.

Pomaže joj da se popne na krevet. Izuva joj jednu, pa drugu papuču, podiže jednu pa drugu nogu. Pažljiv je, ne želi da je dodatno povredi.

Prvo je prešla prstima preko njegove glave, pa se tek onda oslonila na rame. Vitiligo razliven po starim šakama ko višnja pod dečijim stopalom.

Privukao je stolicu kraj nje kada je legla. Terapeut ulazi i navlači zavesu. On će biti uz nju za vreme terapije.

Sin uz majku.

Setim se rođenja svog deteta, izašla iz mene u tri snažna napona. Plač. Moj i njen.

Mama rodila dete. Mama rodila sebi ljubav.

…

Mama rodila sina. Učila ga da hoda, padao, ona ga podizala, pridržavala, da sa kreveta ne padne pazila. Noću proveravala diše li. Jel se otkrio.

Sada on nju podiže na krevet ko bebu, izuva je, obuva, pazi da se ne prevrne, da ćebence ne padne sa golih slabih nogu.

Ciklus.

Ljubav.

Gledajući u kolica ostavljena ispred zavese, setim se svoga tate. Za 18 dana godišnjica.

Lečili leđa, umro od raka pluća.

Ulazim u Kamenicu, hodam po hodnicima, tražim tablu Pulmološko – onkološko odeljenje.

Srce ide ispred mene, trči, podapinje mi nespretno, a onda na vratima stane. Počne da lupa ko ludo, pa usporava, pridržava se za dovratak, skoro ćopa do kreveta na kom leži čovek. Spao mu je s golih leđa prekrivač. Umire na levom boku. Brojim rebra, skrećem pažnju s pelena. Nema nikoga da ga pokrije.

– Tu sam, tata.

-Joj, Jole moj, boli me. Daj me namesti, ovaj jastuk ovde, molim te tata.

Ne mogu da ga okrenem, još uvek je teži od mene, telo se opustilo, predalo, teško ko stena koja krvari, kiša sam koja pljušti, ne znam kud bih s rukom, kud sa pogledom, gde s jastukom, kud sa njegovim stidom. Spuštam sok od višnje, slučajno kraj katetera. Zapinjem za stolicu.

Nema zavesa da se navuku.

Tu smo. Moj dobri tata i ja.

Umotavao me u veliki peškir ko palačinku posle kupanja. Na ramenima nosio, da višnje s grana kidam, na „Tomosu“ s bratom do Dunava vozio da se kupamo.

-Vidi me tata, vidi me! Jednom rukom držim se za dno, drugom mlatim, kao plivam. Pretvaram se.

-Vidi me, Jole, vidi me. Nikoga ovde nema vode da mi da. (Volela bih da mogu da se ponovo pretvaram, da vrsno plivam, umesto što se davim).

-Tu sam ja, tata.

Tu sam.

…

Kiropraktičarka koja je pokušavala u prvim mesecima da mu namesti kičmu, ukloni bol, rekla je:

– Do dvadesetog maja, vozićete bicikl.

Mesec dana kasnije, držim ruku na zatvorenom sanduku, čitam oproštajne reči. Suze se začepile, neće one kad je „red“ nego ovako, pred zavesom koja krije krevet broj četiri, mamu i sina.

Kad vidiš ljubav. Šifrovanu odanost.

Kad se setiš šta ste mogli još, a pre tri dana „zatvoren“ je zauvek crnom mermernom pločom.

…

Ljubi bližnjega svoga, kao neostrašćeni vernik, jedino to, uvek, ponavljam, trudeći se da ljubav bude najvrednije što mogu da dam.

Što od ljudi trebam.

Bole me okretanja glave koja vidim, familijarni nesporazumi, potezanje noževa oko zaostavštine, mater kćer ostavlja, otac sina pljuje, deca od roditelja glavu okreću, u prolazu se samo vide, telefonom čuju svaki osmi dan, unučiće ne poznaju, krv rođenu u bol pretvaraju da teče po telu i krši ga umesto ljubavlju da ga leči i čuva.

Ljubav nema rok trajanja.

Ona ne bi smelo nikad da se preraste, da se podrazumeva.

Nema samo jedan opšteprihvaćeni oblik.

Ne možeš je ugurati u jednu, ali ni u 1001 reč.

Može da sedne u invalidska kolica, da zaspe u krevetiću, da bude kao zapečaćena mermerom.

Može da izgubi telo, a da je osetiš.

…

Kada je terapeut izašao, zavesa je otkrila sinovu ruku na maminom zglobu, druga je bila na čelu.

Zapela sam za kolica.