Ksenija Marković (20) rođena je Leskovčanka, završila je Trgovačku školu i zbog nedostatka posla odlučila je da svoju sudbinu potraži u vojsci. Odlučila se na dobrovoljno služenje vojnog roka, a nada se da će je nakon obuke zadržati u profesionalnom sastavu.
Svoje dane ispunjava svirajući gitaru na leskovačkim ulicama. Zaradi skromnu svotu novca, a pokušava da uštedi kako bi imala džeparac u armiji.
– Nema nigde posla. Radila sam malo u Amanu i palačinkarnici, konkurisala u nekoliko firmi ali nisam dobila obaveštenje. Svuda mi kažu da smanjuju radnu snagu, pa sam odlučila da idem u vojsku – objasnila je Ksenija uz napomenu da je predala svu dokumentaciju i sada čeka jun da je pozovu na služenje roka.
– Idem dobrovoljno u vojsku, pa šta mi bog da. Znam da ću biti najbolja, pa se nadam da će me i zadržati – kaže ova mlada devojka.
Na lokalnom bulevaru ona svira domaći pop-rok, a prolaznici ubace koji dinar kada ih pesma “pogodi”.
– Obožavam rok, najviše Crvenu jabuku, a od njihovih pesama najviše „Pada kiša napolju“ zato što ona nekako podiže i popravlja atmosferu. Kada je prolaznici čuju priđu i kažu ‘hvala što nam ulepšavaš dan’. Ja sam ovde već godinu dana, samo kada nije mnogo hladno jer me ruke brzo zabole – objašnjava ona novinaru Jugmedia.
Ljubav prema muzici i pesmi nasledila je od majke i dede.
– Učio me je da sviram te njegove pesme, a i moja majka je nadarena za muziku, svirala je klavir – priseća se Ksenija Marković.
Ovakvih priča sve je više po siromašnijim sredinama.
Sećam se da sam sa tadašnjom devojkom stopirao na izlazu sa auto-puta ka Prokuplju, kada mi je stao mladić sa legendarnim “Golfom dvojkom”. Noć je padala, a on je prvi izašao u susret nepoznatim stoperima nakon našeg polučasovnog “čekićanja” i držanja ispruženih palčeva desne šake.
– Ne plašiš se da nam staneš – upitao sam ga kroz osmeh.
– Pa možeš samo da probaš nešto da uradiš – uzvratio je istom merom krupni mladić.
U razgovoru mi je ispričao da je završio likovnu akademiju, ali da je ubrzo shvatio da će morati da se dovija za novac na neke druge načine. Otišao je u profesionalnu vojsku, a često je raspoređen na administrativnoj liniji sa Kosovom. Ja sam tada imao godinu ili dve više nego Ksenija sada, a ovaj mladić čije ime ne znam bio je samo godinu dana stariji od mene.
Ispričao mi je tada da se često puca preko “granice”, jer Albanci zapucaju u znak provokacije, a vrlo često nastaju pravi mali sukobi kada krenu u krađu drva od lokalnih seljaka na našoj strani linije. Takve priče nećeš čuti na televiziji, sećam se njegovih reči.
Talentovani umetnik završio je u uniformi sa oružjem, umesto u galeriji ispred štafelaja.
RTS pušta promotivne spotove Vojske Srbije čineći sve da animira mlade ljude kako je jako “cool” biti pod uniformom, sa ubilačkom spravom u ruci koja nikome sreću nije donela. Mladi žele da se bave kreativnim stvarima, da razvijaju svoje darovitosti, a prinuđeni su da svoje talente ubijaju zbog nemaštine i nedostatka mogućnosti da žive na neki lep način, koji samo oni biraju.
Njihov izbor se sužava, odrastaju brže i shvataju da vojska daje neko skromno, ali “sigurno” uhlebljenje. Tužna slika jedne evropske zemlje u 21. veku. Kao da su pedesete godine prošlog veka, kada je gomila siročadi svoju sudbinu i beg od gladi potražila u JNA.
Pištolj ili četkica za slikanje? Gitara ili mitraljez? Nije izbor po afinitetima, nego moranje zbog siromaštva.
Dodaj komentar