Nivo na kojem se poltronstvo propagira, neguje i nagrađuje u Srbiji na nezapamćeno je visokom nivou u prethodnih desetak godina. Svako od visokih državnih funkcionera ima svog privatnog tapšača, a jedino predsednik Vučić poseduje čitavu tribinu kadrova koji sa ponosom skandiraju svom idolu koga hvale po svim osnovama – od epiteta svetskog rekordera u uzdržavanju od vršenja fizioloških potreba do najvećeg državnika kojeg je Srbija ikada imala.
Svakakve talente poseduje naš predsednik i vrlo dobro to znaju da pohvale njegove verne sluge. Skupština Srbije nikada nije bilo mesto na kome su se mogli čuti pametni i zdravorazumski argumenti, ali je prethodnih godina to ponovo postalo mesto jednoumlja, idolopoklonstva, klevetanja svih ostalih i master program polaznika naprednjačke akademije za buduće lidere.
Jedan od takvih je i mlađani Janko Langura, jedan od novih naprednjačkih izuma sa privremenim boravkom u Narodnoj skupštini. Langura je odlučio da pokaže da nije samo tapšač. On je romantični tapšač.
– Ono što Đoković radi na polju svetskog tenisa, to Vi, ministarka, radite na polju zaštite životne sredine – ovim rečima obratio se Langura ministarki za zaštitu životne sredine Ireni Vujović.
Navikao je čovek u Srbiji da na dnevnom nivou do njega dopiru vesti koje su skrojene za rubriku neverovali ili da, ali i pored toga on ne može da ne udahne triput, protrlja oči i zapita se ’ma je li moguće!?’
Imaju li ti mladi lideri roditelje ili su jednostavno proizvod neke napredne laboratorije gde ih uče isključivo one veštine koje se traže u naprednom društveno-političkom sistemu kakav zasigurno vršlja po Srbiji. Neki od nas nikako da se naviknu na nove vrednosti, nikako da se prilagodimo zahtevima koje diktira partijska vojska.
Šta je to Irena Vujović učinila za ekologiju u Srbiji? Pored svih medija i neograničenih mogućnosti kampanje verujem da niko ne bi mogao da ponovi jednu pozitivnu stvar koju je nadležna ministarka učinila za prirodnu sredinu. Negativnih bi imalo za reći, poduži spisak bi se napravio i to uglavnom zbog nečinjenja. Čini mi se da je mnogo više uradio imaginarni gradonačelnik Beograda sa onim kućicama za vrapce.
Đoković je i sam doprineo da se njegovo ime provlači kroz usta jednog Langure u nerazumnom poređenju sa Irenom Vujović. Šta jedan superstar radi u društvu ministra policije Alekandra Vulina ili Gorana Vesića? Kakve su tu kombinacije „usluga za uslugu“ u igri ne možemo znati, ali svakako da Đoković zbog takvih režimskih ispada rizikuje nepodeljenu podršku.
Mogao bi Novak da iskoristi svoj globalni uticaj i progovori o tome šta se radi u Srbiji, o rekama u cevi, o Rio Tintu i ostalima koji planiraju da zatruju ovu ranjenu zemlju. Mogao bi biti promoter svega dobroga iz ove zemlje, ali i najžešći kritičar svega onoga što stvarno ne valja u Srbiji. To bi bio njegov veliki doprinos s obzirom na kapacitete. I to sve bez političkog svrstavanja. Kao građanin Srbije koji je u svetu uticajniji i od sopstvene države. Ali zašto to ne čini, nažalost, neka je druga priča.
Po čemu se to dragi Langura, Đoković i Irena Vujović mogu porediti? Možda ne bi bilo loše razmisliti da se ukine poslanicima pravo da pričaju u Skupštini. Njihove reči u ovakvom sazivu apsolutno nisu bitne, a osim imuniteta ostaviti im mogućnost da tapšu, cokću i klimaju glavom. Naravno, potvrdno gore – dole kada se pojave ministri ili predsednik, a levo – desno sa coktanjem kada gostujući govornik pomene nekoga iz „bivše vlasti“.
Vi ste, Langura, Đoković u svetu poltronstva i lošeg muvanja. Sad bar znamo pravu funkciju Skupštine. To je običan naprednjački Tinder sa gadnim ribama i još gadnijim frajerima.
Dodaj komentar