Novi Sad kroz naočare starih pankera: Poslednja stanica „Bistro“ i buđenje starih snaga

U Novom Sadu postojale su neke legendarne kafane u kojima se skupljala alternativna omladina, ne zato što su na bilo koji način bile vezane sa subkulturom, već zato što su bile jeftine i radile do kasno u noć.

Neke od njih su bile „Grill 13″, kojeg su Ateisti opevali u svojoj pesmi, a nalazio se na mestu skoro zatvorenog McDonalds-a u Apolo centru, kao i njegov mlađi brat „Grill 11″, koji se nalazio kod Narodnog bioskopa.

Međutim, najdugovečnija od svih takvih kafana u gradu svakako je „Bistro“, koji praktično nije prestajao da radi. Mnogi su u njemu dočekivali zoru posle sjajnih koncerata, nakon što se sva ostala mesta zatvore.

Tu je radila uvek nadrndana konobarica Ljilja, a ko je bio u toaletu „Bistroa“ tih godina, ni pakao mu neće teško pasti.

Ni muzičari nisu zaobilazili ovu kafanu, pa su Love Hunters izdali album „Live in Bistro“, koji je zabeležen na istoimenoj svirci.

„Bistro“ i danas postoji, ali to jednostavno više nije isto mesto, koje je svojevremeno privlačilo alternativce, ali i gradske pijance, već je namenjen nekoj drugoj publici.

Umetnost u „Izbi“ i pankeraj u „Gajbi“

Novi milenijum je doneo sa sobom neka nova mesta i muzičke trendove.

Tadašnja SRJ je počela da se otvara, pa i gostovanja stranih bendova više nisu bila toliko retka, a sa pojavom Exit festivala, Koncert godine je lagano gubio na značaju.

Početkom 2000-ih otvorena je „Izba“, koja je polako postajala omiljeno mesto za izlaske novosadskih alternativaca.

Pored sjajne muzike, koju su vrtele poznate gradske face i muzičari, tu su organizovane književne večeri, izložbe i brojni drugi kulturni sadržaji.

Trajala je skoro dve decenije, a usled pandemije koronavirusa, bili su primorani da zauvek zatvore svoja vrata 2021. godine.

„Klub ljubitelja Novog Sada“, otvoren 2002. godine na spratu zgrade u Železničkoj ulici 42, postaje izuzetno brzo popularan među novosadskom pank ekipom.

Pošto se nalazio u stanu, klub je dobio popularan nadimak „Gajba“, baš kao i njegov vlasnik Đorđe Roslavljev, koji je među novosadskom masom ostao upamćen kao Đole Gajbara.

„Gajba“ je funkcionisala tri godine kao udruženje građana i bila istinski andergraund. Ludi noćni provodi postali su predmet urbane legende, a atmosfera je bila više nego živopisna, baš kao i ekipa koja se tu skupljala.

Nije se štedelo na maliganima, alkohol je tekao u potocima, pa čarke i poneki incident nisu bili retkost.

U „Gajbu“ ste mogli banuti skoro kad god ste poželeli, na partiju bilijara ili „čašicu razgovora“ – uvek ste mogli sresti nekog poznatog. Sa zvučnika su redovno grmeli alternativni hitovi, pošto su za šankom radile poznate face iz pankerskog miljea.

Na žalost posetilaca i na radost komšija, „Klub ljubitelja Novog Sada“ je zakatančio svoja vrata 2005. godine.

Svirke u „Kapiji“ i „Sceni“ i buđenje starih snaga na „Gradilištu“

Tradicija započeta još krajem 80-ih nastavljena je i u novom milenijumu, pa su se svirke održavale u „Kapiji“, koja je vremenom promenila ime u „Enter“.

Tu su redovno nastupali svi značajniji gradski bendovi, a negativni trend kašnjenja koncerata doveden je do maksimuma, pa nije bila nikakva retkost da svirka počne i u pola dva ujutro.

Jedan kratak period aktuelna je bila i „Scena“, u holu Pozorišta mladih, kao i tribjut večeri raznim pank bendovima u klubu „Pipping“, koje je organizovao stari gradski roker Minja Dunđerski.

Prostor za velike svirke, ali i žurke svih vrsta postalo je „Gradilište“, koje se nalazilo u u betonskoj konstrukciji za budući Rektorat u Univerzitetskom parku.

Na „Gradilištu“ je organizovan i tzv. „zimski Exit“ – doček Nove 2004. godine, na kojem su u tri večeri zaredom nastupile značajne grupe iz zemlje i regiona.

Pored redovnih svirki domaćih, gostovali su i brojni strani bendovi, a posebno upečatljiv je bio nastup njujorškog hardkor benda Murphy’s Law, koji je napravio sjajnu atmosferu i podelio nekoliko kartona piva publici, pa se sve pretvorilo u veliku žurku.

Svakako je najznačajniji događaj za novosadsku scenu bio koncert „Novosadska pank verzija“, priređen u maju 2006. godine povodom izlaska istoimene knjige, na kojem su se ponovo okupili brojni bendovi koji su prestali da sviraju.

Na opšte oduševljenje publike, koja se skupila u velikom broju da podrži svoje heroje, nastupili su The Bayonets, Proleće, GBB, Blitzkrieg i Mitesers, a Nemanja Dukić Duka, pevač Blitzkriega, ističe da mu je to najdraži koncert u karijeri.

Bio je to odličan pokazatelj da je pank u Novom Sadu itekako živ, što je dalo vetar u leđa bendovima da nastave gde su stali, ali i organizatorima da počnu da organizuju istinske pank fešte.

Šarena lepeza mesta za izlaske

Pored nabrojanih mesta, tih godina se izlazilo u „Marta’s Pub“, koji se vremenom proširio i na spratu dodao prostor za žive svirke.

Aktuelni su bili i kafići poput  „Plave Krigle“, „Starog Prostora“, „Fride“, „Dublina“ i „novih Graffita„, koji su bili pravi hit, a preko leta – bašta legendarnog „Oblomova“ i „Beer Bar-a“ na Štrandu.

Izuzetno popularan je postao „Gusan“, kao prva velika pivnica u centru grada, gde su odlični didžejevi imali tematske večeri raznih muzičkih pravaca, kao i „Bezec“, gde su Novosađani izlazili na „čašicu razgovora“ i da bi bili viđeni.

Svoju popularnost među šarolikom publikom ova mesta su zadržala i danas, posebno u letnjim mesecima.

Ulica Laze Telečkog još nije krenula „stranputicom“, pa se u „London“ odlazilo na pintu kvalitetnog piva, kao i u klub „Underground“, koji je otvoren kao podzemna podružnica „Londona“, namenjena za koncerte i žurke.

Svirke su se često organizovale i u klubu „Route 66“, gde je pred kraj dekade, svoj povratnički koncert, pre velikog nastupa na „Exitu“, održala i legendarna Pekinška Patka.

Naravno, zadnja stanica pred povratak kući u ranim jutarnjim satima je bio neizbežni „Bistro“ ili „Imperija“, u zavisnosti od afiniteta.

„Crna Kuća“ – alternativna meka za klupske svirke

Pravu prekretnicu na klupskoj sceni grada, uz posve neophodan aktivistički pristup, predstavljalo je otvaranje sada već kultne „Crne Kuće“ ili CK13, 2007 godine.

Klub je namenski napravljen za svirke, posebno se vodilo računa o akustici i izolaciji, kako bi zvuk bio perfektan, a glasni decibeli ne bi uznemiravali okolne stanare.

Da je Novi Sad sa „Crnom Kućom“ dobio pravi dragulj koji je obogatio novosadsku scenu, saglasni su i naši sagovornici.

– Generalno, nigde u Novom Sadu nije postojao klub tipa „Crne Kuće“, gde je aternativa na prvom mestu. Ranije si mogao da organizuješ koncerte manjih bendova samo preko nedelje, dok je vikend bio rezervisan za velika imena, ili su ta mesta funkcionisala kao klasične diskoteke – kaže Stevan Gojkov Goja, novinar i muzičar koji je svirao u četiri kultna novosadska benda, poredeći situaciju sa početkom devedesetih.

Aktivistički andergaund trip

Isto tvrdi i Duka, koji ističe da je ovo najbolji koncertni prostor koji je grad imao, pored „Chamellot-a“.

– Ubedljivo najbolji prostor, zvuk je savršen, pošto je sve u startu namešteno kako je trebalo. Taman je veličine za taj neki andergraund trip. Blitzkrieg je tamo imao promociju drugog albuma – sve karte su bile rasprodate u pretprodaji, a interesovanje je bilo toliko veliko, da ljudi ispred nisu mogli da uđu. Prodali smo 200 karata, a u taj prostor objektivno stane od 150 do 180 ljudi – priča nam Duka.

Tokom godina, ovde su u pravoj klupskoj atmosferi imali priliku da se predstave svi aktivni novosadski bendovi, uključujući i demo scenu.

Nisu bila zapostavljena ni velika imena svetske rokenrol, pank i hardkor scene – The Fuzztones, The Godfathers, Slapshot, Stars and Stripes, U.K. Subs, Sonic Boom Six i brojni drugi, koji su se sa novosadskom publikom družili u intimnoj klupskoj atmosferi.

Pored koncerata, književnih i filmskih večeri i raznih izložbi, „CK13“ je ponudio posve novi pristup građanskom aktivizmu – kroz škole jezika, pomoć ljudima bez krova nad glavom, kuhinjom solidarnosti, radionicama, benefit večerima i debatama o raznim društvenim problemima.

Sloboda na trgu uz „Ritam Evrope“ i veliki koncerti i festivali u „Fabrici“

Jedan od ljudi koji je bio okupljen oko ekipe iz „Maksimum R’n’R-a“ i fanzina „Tri Drugara“ 90-ih, Igor Todorović Zgro, počinje krajem dekade sa dovođenjem velikih bendova u naš grad, kroz manifestaciju „Ritam Evrope“, koja vremenom postaje tradicionalna.

Na Trgu slobode i u Univerzitetskom parku, novosadska publika je tokom godina mogla da uživa u besplatnim koncertima velikih PTTB, The Damned, The Adicts, Laibach, Ruts DC i brojnih drugih, uz domaću podršku.

Paralelno, prvo u „Podijumu“, a zatim i u „Fabrici“, koja postaje glavno mesto za velike koncerte, organizuje se i novi festival – „To Be Punk“, na kojem su nastupala i neka od najvećih imena svetske pank scene.

Međutim, ono što je muzičarima, a posebno publici, godinama smetalo u „Fabrici“, je izuzetno loš zvuk i neakustičnost samog prostora, tako da su mnogi od koncerata bili upropašteni i gotovo neslušljivi.

U ovoj nekada industrijskoj hali u Kineskoj četvrti, organizovane su i brojne izložbe, predstave, debate i različiti festivali, mada je poslednjih godina kulturna ponuda vidno siromašnija, što se poklapa sa novom garniturom ljudi koji su došli na čelo Studentskog kulturnog centra.

Nekadašnji alternativni duh Kineske četvrti

Deo grada između Limanskog parka i keja postao je pravo stecište umetnika i različitih alternativnih klubova, otkad su stare hale fabrike „Petar Drapšin“ napuštene.

Prvobitno su tu bile brojne radionice, uključujući one za održavanje brodova i auto-servise, ali i umetnički ateljei slikara i vajara koji su iskoristili napuštene prostore.

Pionirski pokušaj samoorganizovanog kolektiva

Nakon što su profunkcionisali veliki klubovi za svirke, poput „Fabrike“ i „Kvotera“, kao i razne improvizovane kafane, kulturna ponuda grada značajno je obogaćena otvaranjem „Društvenog Centra“ (DC), u maju 2012. godine.

Predstavljao je pionirski pokušaj samoorganizovanog kolektiva da se skvotira jedan napušteni i zaparloženi prostor i privede preko potrebnoj nameni – angažovanom kulturnom centru za mlade.

Zapravo, drugi pokušaj, nakon neuspešnog „zauzimanja“ napuštene kasarne u Futoškoj ulici nekoliko godina ranije, od koje su želeli da naprave novosadsku „Metelkovu“.

Organizovani su brojni koncerti, benefit muzičke večeri, izložbe neafirmisanih umetnika, debate i kuhinja solidarnosti – sve je funkcionisalo na bazi donacija i dobre volje, po tzv. „DIY“ (Do It Yourself) principu, baš kako funkcionišu i slični subkulturni centri u inostranstvu.

Međutim, u jeku svoje popularnosti, u oktobru 2016. godine, DC je izgoreo pod nerazjašnjenim okolnostima. Za zvaničan uzrok požara, u kojem srećom niko nije povređen, „okrivljene“ su neispravne instalacije.

U staroj Kineskoj četvrti funkcionisali su još i Firčijev „Think Tank Studio“ i kratkotrajno „Suburbia“, mesto za svirke i izlaske, koje je otvorio stari novosadski panker Poda. Tamo je gotovo svake večeri gostovao drugi bend, a ulaznice su prodavane po simboličnoj ceni.

Nijedno od ovih mesta više ne postoji, osim „Fabrike“ i „Kvotera“, prostori su porušeni, preostali umetnici uglavnom isterani, a sa promenom imena Kineske četvrti u „Distrikt“, praktično je nestao i njen alternativni duh.

Pankerski duh živ, ali na aparatima

Da nije sve predmet korporativizacije i brzog profita, namenjenom kratkotrajnom uživanju TikTok i Instagram generacija, pokazuju i neka relativno nova mesta, u kojima i dalje možete osetiti stari duh Novog Sada.

Ako želite da čujete dobar pank i hardkor u centru grada, uz prelistavanje omiljenih fanzina, naš predlog je da posetite „Crni Ovan“ ili „Recycle Bin„, dva pabića skrivena u pasažima od previše znatiželjnih pogleda prolaznika.

„Diego Bar“ i „Pero“, koji se nalaze u istom pasažu u Zmaj Jovinoj ulici, takođe nisu loš izbor, ukoliko tražite da uz alternativne muzičke ritmove pobegnete od uobičajene gradske vreve.

Moguće da će vas zabaviti i neki od muzičara sa novosadske scene, koji povremeno gostuju kao didžejevi.

„Bulevar Books“ predstavlja simbiozu knjižare i kafića u kojem se povremeno organizuju rokenrol svirke. Dok pijuckate pićence uz prijatnu muziku, možete dopuniti svoju kolekciju solidnim izborom vinila.

Izbor nije veliki, ali srećom – i dalje postoji. Daleko od toga da se ova mesta mogu nazvati kultnim, a da li će to zaista postati – vreme će pokazati.

Šta je ostalo?

Iskreno, ne baš puno toga. Naravno, postoje dugovečne kafane koje zaista imaju legendarni status, poput „Pera“, „Ribara“, „Bibinja“ i drugih, ali one nisu tema ovog teksta.

Pre svega, kultna mesta čine ljudi, a alternativni kosmopolitski duh po kojem je Novi Sad bio prepoznatljiv već dugo je na izdisaju, srećom ne i mrtav.

Subkultura se svesno gazi u ovom gradu, a najbolji primer za to je gašenje onih pravih kulturnih centara, mesta u kojima se zaista može čuti sloboda govora i mišljenja, kroz izraz koji se razlikuje od onog koji diktira muzički i politički mejnstrim.

„Dublin“ i „Graffiti“ i „Foxtrot“ – jedina preživela rokenrol mesta „stare škole“

Kafe „Dublin“ u Gradiću i danas je postojan u svojoj rokenrol misiji, koja je započeta pre više od 30 godina. Danas izgleda kao pravi „dive bar„, baš onako kako bi i trebalo da izgleda mesto u kojem je na stalnom muzičkom meniju isključivo rokenrol i pank.

Mesto na dablinskom „zidu fotografija“ je nešto što se mora zaslužiti, a ovaj pab i dalje predstavlja pravo utočište za brojne umetnike i „stare kuke“ novosadske muzičke scene, koji na oslikanom šanku uživaju u istinskom rokenrol vajbu.

„Graffiti“ na Podbari su kafić koji čuva da rokenrol duh ne zamre u starom gradskom jezgru. Autentični ambijent i enterijer nimalo ne zaostaje za sličnim mestima u najvećim svetskim metropolama, a na muzičkom meniju je i dalje rokenrol, u svim mogućim varijacijama.

Pikado se ovde shvata vrlo ozbiljno, pa dobro pripazite koga ćete izazvati na megdan strelicama, jer je moguće da ćete se takmičiti protiv istinskih šampiona.

Posebna poslastica za goste su specijalne „vinil večeri“, na kojima poznate gradske face vrte posebno izabranu selekciju iz svojih kolekcija ploča.

Čuveni „Foxtrot“ u Futoškoj ulici je već više decenija utočište pravih ljubitelja rokenrola i bluza, a gosti su tokom godina imali privilegiju i da uživaju u magiji istinskih bluz virtuoza koji su ovde nastupili, poput Teri Evansa.

Sa nesmanjenom strašću i danas čuvaju plamičak bluza u srcu grada, štiteći ga od vetrova instant-kulture, koja nas okružuje sa svih strana.

Jedinom preostalom kulturnom centru preti nestanak

Pomenuta „Crna Kuća“ važi za najbolji gradski prostor za svirke malog formata. Takođe, predstavlja jedino preostalo alternativno mesto u kojem se i dalje praktikuje društveni aktivizam i neguju različitosti, a postoje indicije da će i ona biti srušena.

To je posebno evidentno nakon što je „Dom B-612“, koji je veoma kratko funkcionisao, prestao da postoji početkom septembra, a „Društveni Centar“ izgoreo pod sumnjivim okolnostima.

– Andergraund scena je totalno zamrla, batrga se. Devedesetih kada bukvalno ništa nismo imali, bilo je minimum četiri-pet prostora gde je mogla da se „skrpi“ svirka.

Sada, kada postoji gomila tzv. „kulturnih stanica“, ne postoji nijedno andergraund mesto, osim „Crne Kuće“ u evropskoj prestonici kulture – kaže Duka.

Pokušaj kontrole andergraund scene

– U stvari, čitava Kineska četvrt (sada nazvana „Distrikt“), izgubila je svoj duh i kao da, ovako umivena i lepa na oko, predstavlja nečiji pokušaj da kontroliše i alternativna, subkulturna dešavanja.

Sve kao imate, ali ne možete slobodno da se izražavate, o čemu najbolje govori prestanak održavanja „nepodobnih“ tribina i predstava. Verovatno neki običan čovek to ne vidi, ali kad zagrebeš ispod površine, sve je jasno – zaključuje Duka razgovor za Luftiku.

Novi Sad kroz naočare starih pankera: Rokenrol iz austrougarskih podruma i ples na krilu aviona

Novi Sad kroz naočare starih pankera: Atheist Rap i ludilo 90-ih uz maksimalni rokenrol

Novi Sad kroz naočare starih pankera: Provod ispred dragstora i svirke po školama