Kraljica Marija Karađorđević po mnogo čemu bila je uzor naciji. Bila je najlepša princeza, voljena, poštovana i dostojanstvena vladarka, prefinjena i ugledna dama plave krvi i širokog obrazovanja. Uprkos svemu, bila je prinuđena da pola života provede u izgnanstvu.
Marija Karađorđević ili Marie von Hohenzollern-Sigmaringen (rumunski) bila je jugoslovenska kraljica, supruga kralja Aleksandra I i majka poslednjeg jugoslovenskog kralja, Petra II. Bila je druga ćerka rumunskog kralja Ferdinanda Hoencolerna i rumunske kraljice Marije, princeze od Velike Britanije i Irske – unuke kraljice Viktorije.
Budući da su se i ona i majka zvale Marija, princezu su zvali Minjon, piše Ona.rs.
Marijina baka po majci je bila velika kneginja Marija Aleksandrovna, sestra ruskog cara Aleksandra III, a deda po majci joj je bio Alfred, vojvoda od Edinburga – drugi sin britanske kraljice Viktorije.
Podrazumevalo se da će princeza koja dolazi iz takve porodice biti veoma obrzovana, ali ona je pokazala šta zaista znači biti princeza naroda, negujući ranjenike sa majkom u bolnici tokom Prvog svetskog rata.
Požrtvovanost i želja za humanitarnim radom držali su je i nakon udaje za kralja. Iako je rođena u Goti, u Nemačkoj, osnovno obrazovanje stiče na rumunskom dvoru. Osim maternjeg jezika, dobro je govorila engleski, nemački i francuski, a kad je postala jugoslovenska kraljica, naučila je i srpski jezik.
Udaja za „mladića koji živi povučeno u svom dvoru“
Princeza Marija, koja je pre udaje kao praunuka engleske kraljice Viktorije imala titulu princeze Engleske i severne Irske, venčala se s Aleksandrom Prvim Karađorđevićem, kraljem Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca.
Tvrdi se da nikada nije posebno bila zainteresovana za udaju, sve dok joj ministar spoljnih poslova nije predložio da upozna jednog mladića koji živi povučeno u svom dvoru. Bio je to mladi kralj Aleksandar koji je za Božić došao u Sinaj, kraljevski zamak smešten duboko u karpatskim šumama.
Njih dvoje su otišli u šetnju, a Marija je odmah po povratku saopštila svojoj majci da će se udati.
Veridba sa jugoslovenskim kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem je objavljena na njen rođendan, 9. januara 1922. u Sinaji. Venčanje je održano 8. juna 1922. godine u Beogradu, po pravoslavnom obredu u Sabornoj crkvi Sv. Arhangela Mihaila. Dobili su trojicu sinova – kralja Petra II Karađorđevića, princa Tomislava Karađorđevića i princa Andreja Karađorđevića.
Voljena kraljica, predana majka
Mlada kraljica se, sa balkona, prvi put obratila spskom narodu rečima: „Ja vam od srca blagodarim!“. Od tog trenutka počinje kult obožavanja kraljice među srpskim narodom.
Odmah posle venčanja s jugoslovenskim kraljem Aleksandrom Karađorđevićem, osnovala je Fond koji je pomagao siromašnu i bolesnu decu, stare i nemoćne, a čitav njen život u emigraciji, u toku i posle Drugog svetskog rata, bio je obeležen angažovanjem u humanitarnim organizacijama, kao što su Komitet Jugoslovenskog crvenog krsta i Društvo „Sveti Jovan“.
Kraljica Marija je za devojke sa sela otvorila Domaćinske škole u kojima su one učile kuvanje, šivenje i sve u vezi sa domaćinstvom. Osnovala je dobrotvornu organizaciju „Kolo srpskih sestara“, a pomogla je i mnogim siromašnim đacima da nastave školovanje.
Često je odlazila na Oplenac i puštala svoje sinove da se igraju sa seoskom decom, a ona zalazila u seoske kuće. Gde god bi se pojavila, narod bi je sa oduševljenjem dočekivao. Sačuvane beleške otkrivaju da je jugoslovenska kraljica Marija bila veoma posvećena domu i odmah po stupanju na presto, učila je sve o srpskim narodnim običajima.
Posebno je kraljičino interesovanje za automobile – bila je jedna od prvih žena sa vozačkom dozvolom u Srbiji. Prvi automobil dobila je od gradonačelnika Bukurešta, kada je pred udaju došla u Beograd.
Atentan na kralja, život u izgnanstvu i smrt
Miran život kraljevske porodice prekinut je 9. oktobra 1934. godine kada je na kralja Aleksandra izvršen atentat u Marseju, u Francuskoj. Kraljica Marija ostala je sama sa tri maloletna sina, a imala je i obavezu da princa Petra pripremi za kraljevsku ulogu.
Kad je 28. marta 1941. godine kralj Petar II stupio na presto, Marija je postala kraljica majka. Početak Drugog svetskog rata i promena političkih prilika u zemlji, naveli su je da sa dva mlađa sina otputuje u Englesku. Tada nije slutila da zauvek napušta Jugoslaviju.
Pitanje Petrovog braka sa grčkom princezom Aleksandrom, koji je sklopljen u proleće 1944. godine, trajno ju je otuđio od najstarijeg sina. Tokom Drugog svetskog rata učestvovala je u radu Komiteta Crvenog krsta preko koga je slala humanitarnu pomoć u Jugoslaviju, ali se nije potpisivala svojim imenom već pseudonimom Marija K. Đorđević.
Posle Drugog svetskog rata skromno je živela u Engleskoj na imanju u Kentu. Šarl de Gol je 1959. odlikovao velikim krstom Ordena legije časti.
Kao i mnogi obični ljudi, jugoslovenska kraljica Marija živela je ratnih godina veoma teško. Iako je zbog vladarske titule imala pravo na povlašćeno dobijanje namirnica i drugih potrepština, ona to nije želela da koristi. Izabrala je da živi kao običan građanin tako što se sa svojom decom, prinčevima Tomislavom i Andrejom, uselila u preuređenu seosku kuću, stotinak kilometara od Londona.
Kraljica je u toj kući živela s porodicom do 1946. godine, kad ju je prodala i kupila u Kentu novu kuću sa imanjem. Nastavila je da živi mirnim, seoskim životom gde su se prinčevi bavili poljoprivredom, a ona obavljala svakodnevne kućne poslove. Kada je 17. aprila 1941. godine kapitulirala jugoslovenska vojska, porodici se u Engleskoj pridružuje i kralj Petar Drugi Karađorđević.
U slobodno vreme u emigraciji kraljica Marija je slikala i vajala. Jedan engleski list izvestio je da kraljica Marija od Jugoslavije, u svojim pedesetim godinama, nije odustala da postane student umetničke škole. Među kolegama je bila omiljena, a zabeleženo je i da je u školi bila priređena izložba njenih radova.
Čitav njen život u emigraciji u toku i posle Drugog svetskog rata, bio je obeležen radom u humanitarnim organizacijama kao što su Komitet Jugoslovenskog Crvenog krsta i Društvo „Sveti Jovan“. Preko njih je slala pakete i pomoć našem narodu, kako u zemlji, tako i u logorima širom Evrope. Nedeljno je otpremano oko 200 paketa hrane, a do kraja 1943. godine upućeno je 5,5 miliona kilograma hrane, 30.000 šinjela i kompletne preobuke.
Preminula je 22. juna 1961. u Londonu i sahranjena u Kraljevskom groblju Frogmor u Vindzoru. Njeni posmrtni ostaci su ekshumirani i preneti u Srbiju 29. aprila 2013. godine, da bi 26. maja 2013. u okviru državne sahrane bili sahranjeni na Oplencu. Odlukom Višeg suda u Beogradu rehabilitovana je 14. aprila 2014. godine.
Izvor: Ona.rs
Dodaj komentar