Šest hiljada i šeststo devedeset ljudi je umrlo, mada je sigurno da će do kraja pisanja ovog teksta taj broj skočiti. U Italiji je za samo jedan dan umrlo više od 300 ljudi. Zastanite za trenutak. Razmislite. To je kao da u jednoj državi dnevno padne putnički avion i da svi putnici poginu. I tako svaki dan širom sveta.
U Srbiji je proglašeno vanredno stanje. Predsednik države nazvao je krizu sa kojom se suočavaju Srbija i svet ratom naše generacije. Ispostavilo se da deo moje generacije izgleda misli da će se ova bitka biti u kafićima. Tržnim centrima. Ruftop barovima na kojima se prave selfiji dok naše medicinsko osoblje čeka. Strepi. Govori svojim porodicama da se možda neće vraćati kući da ne bi korona virusom zarazilo njih.
Korona virus neće zaobići Srbiju. Nije zaobišao Italiju, Norvešku, Švedsku, Ameriku, a kafe u njihovim kafićima su mnogo skuplje. Bolnice novije. Ljudi bogatiji.
„Baš me briga, korona me neće ubiti“, govore mladi. „Mene baš briga, ja sam odveo dva svoja sina u kafanu”, napisao je čovek na Tviteru. Ovakvo ponašanje nije duhovito. Opasno je. U redu je da želite da živite normalno. U redu je da vam strah smeta. Nije u redu da u situaciji u kojoj molimo druge države za pomoć zbog onoga što sledi – terate inat. Nije u redu da ne mislite na ljude koji imaju preko 50 godina ponašajući se kao da imate petnaest.
Nije u redu da ne mislite na ljude ispod 50 koji imaju astmu. Autoimune bolesti. Slabija pluća. Bolesti za koje vam nikada nisu rekli. Bolesti za koje možda i njima niko još nije rekao.
Nije u redu da budete sebični. Nije u redu, a u Italiji zbog takvih “pametnjakovića” više nije ni legalno. Italijani su mislili da “nije ništa strašno”. Španci su mislili da “nije ništa strašno”. Iran je mislio da “nije ništa strašno”.
Zbog onih koji misle da su pametniji od nauke, pametniji od doktora, pametniji od celog sveta imamo preko 6.000 mrtvih u 21. veku.
“Mene sad tu smaraju, a nema ni 50 zaraženih”, štancuje se po internetu. Znam da je teško to objasniti narodu koji za sebe govori da je nebeski ali – potpuno je nebitno što tebe smaraju.
Države na dnevnom nivou gube milijarde. Propadaju milionske firme. Propadaju radnjice na uglu. Ljudima se ruše životi, a pojedinci se ponašaju kao da se to radi iz dosade.
“Svake godine od gripa umiru ljudi, šta sad”. Tako je. Svake godine, a prošlo ih je i više od dve hiljade i dvadeset ljudi umiru od gripa. Ne prizemljujemo svake godine avione. Ne zatvaramo milionske gradove. Ne zaključavamo čitave države.
Razumem da ne možemo da razumemo. Korona virus je nepojmljiva kriza za naš uljuljkani tehnološki upućeni svet. Gledamo brojke i čini nam se da je sve ovo daleko, nemoguće, nadrealno, ali opasnost je vrlo realna. Ljudima oko nas umiru najbliži – a oni se pitaju kako da ih sahrane.
Naš narod je preživeo bombardovanje, sankcije, ratove i navikao na psihologiu hazardera: mene ovo neće ubiti. Morali smo. Da smo se plašili svega što nas je snašlo, bili bismo paralizovani strahom veći deo života. Sada je, nažalost, došlo vreme da priznamo da inatom nećemo preživeti, da može da nas ubije.
Ali ovde se ne radi o nama. Ne radi se o tome da li u Srbiji ima 30, 50 ili pet zaraženih. Radi se o tome da će ih biti više, da ih je u svetu već mnogo više. Radi se o tome da je svaka smrt tragedija – a nepotrebna smrt nedopustiva. Jedna. Samo jedna. Na početku pisanja ovog teksta bilo je 6.690 mrtvih. Sada ih je 7.477.
Molim vas prestanite da od realnosti bežite praveći se da je vreme za normalan život. Vreme je da budemo normalni da bismo ga sačuvali.
Izvor: Noizz.rs
Autor teksta je Nina Gavrilović
Dodaj komentar