Mnogi smisao života vide u lutanjima po svetu i širenju ličnih graica i vidika. Kada je pandemija koronavirusa okovala planetu, bilo je mnogo onih koji su ostali „zatočeni“ daleko od svojih domova.
Kad putuješ refrešuješ sebe, dobiješ novi uvid u stare stvari, vidiš neka nova lica, bar na neko vreme zaboraviš ona stara koja bi i inače trebalo da zaboraviš, a ne ide ti. Na tom putu presložiš neke navike, preispitaš stavove, doneseš važne odluke. U susretu sa drugim ljudima i mislima, uvek se nadaš, postaješ neko ko će bolje umeti da „rukuje“ ovim svetom, a i sobom takođe.
Ima onih retkih sretnika koji ceo svoj život provedu zujeći po svetu, špartaju grabeći meridijanima dok im paralele služe tek za uvežbavanje tabana. Svoje lične granice šire bez straha i dileme o jednom mestu kao prostoru svoje najličnije slobode. Tim svetskim – blago njima – skitnicama kofer je i spavaća soba i kupatilo i restoran brze hrane.
I tako je bilo sve do ovih dana, kada je mnoge od njih, u raznim krajevima sveta, korona zakucala za jedno mesto. Jednu takvu novosadsku priču ovih dana locirao je i 021.rs, a njen junak je Kanađanin Alan Fink, kuvar iz Vankuvera.
U Srbiju je došao početkom marta, na poziv prijatelja, Novosađanina koji živi u Kanadi, sa idejom da obiđe ovaj deo Evrope. Mislio je da obiđe Austriju, zemlju svojih predaka, gde živi još nekoliko njegovih prezimenjaka, malo skokne do Londona, hteo je da vidi i Budimpeštu, ali njegov plan promenila je putanja virusa korona.
Danas, uoči – nada se – vrlo skorog povratka u Kanadu, za 021.rs kaže da mu je ta intuitivna odluka da ostane u Novom Sadu bila odlična: ne samo da je dočekao da vidi dolazak proleća i svu raskoš zelenila kakvog u aprilu još uvek nema u Vankuveru, već je vreme u karantinu proveo veoma mirno.
U to je još više siguran sada, kada su restriktivne mere u Kanadi još uvek na snazi, a on u Novom Sadu može da prošeta kad god hoće, popije kafu gde god hoće ili ruča u bilo kom otvorenom restoranu.
Dodaje da su njegovi prijatelji i porodica u neverici kada vide fotografije koje im šalje, na kojima su ljudi preplavili Zmaj Jovinu, Dunavsku, gradske pijace, parkove i kej, jer „u Kanadi ne samo da su i dalje na snazi vrlo ozbiljne preporuke distanciranja, već ih se ljudi i pridržavaju“. A Finkova srpska priča počela je ovako:
„Moj pradeda došao je davno iz Austrije u Kanadu. Malo selo nadomak Beča, odakle on vodi poreklo, prvi put sam posetio pre desetak godina, a ovog proleća sam imao nameru da ga obiđem ponovo. Korona me je sprečila u tome.
Ne, nisam bio u panici kada je virus okovao svet. Bio sam u početku malo anksiozan. Moja porodica i prijatelji odmah su počeli da navaljuju da se brzo vratim, ali moji ovdašnji prijatelji rekli su – ostani. Sve što bude potrebno, tu smo. Posavetovao sam se i sa jednim advokatom povodom toga šta bi bilo u slučaju da se zarazim, da mi zatreba respirator, ali i sa jednim lekarom sa infektivne.
Svi su me uveravali da mi, u slučaju da zatreba, sledi zdravstvena nega. Kako sam imao zdravstveno osiguranje, nisam se plašio, ne znam da li je to zbog mojih godina, iskustva sa putovanjima ili moguće atmosfere koju su širili ljudi ovde. Možda zvuči blesavo, ali to što sam hteo da vidim proleće u Novom Sadu, na neki način spaslo me ko zna kakvog kanadskog iskustva sa karantinom. Svakako je doprinelo i to što su ljudi ovde izuzetno prijateljski nastrojeni, imaju temperament kao Italijani.
Ono što smo na početku svi primetili i od čega su svi cvikali, bile su namirnice u prodavnicama, briga da li će ih ponestati.
U Kanadi, kažu mi prijatelji, i danas u nekom trenutku ponestane toalet papira i nekih proizvoda, a ovde to nisam primetio, nisam naišao na prazne rafove. Dobra stvar ovde je što na svakom ćošku imaš radnju i samo izletiš i kupiš šta ti treba. To u Kanadi baš nije moguće: da bi nešto kupio najčešće moraš sesti u kola i odvesti se izvan grada do nekog tržnog centra.
Ovde nije bilo maski, ni dezinfekcionih sredstava, ali ih nije bilo ni drugde. Prosto, niko nije bio pripremljen za ono što je došlo. Testiranja su bila restriktivna, ali lekar sa infektivnog koga sam upoznao rekao mi je da bi mi sigurno pomogli i u tom slučaju da mi je pomoć zatrebala.
Meni je vrlo interesantno da su mi pomoć nudili i maltene nepoznati ljudi koje sam sretao, to zaista nikad nisam doživeo. Nudili su se da pomognu oko svega, čak i oko vize koja mi važi do 1. juna. U međuvremenu mi je u ambasadi rečeno da je vreme koje ovde boravim tokom pandemije „zamrznuto“.
Doduše, to se ne beleži automatski, već u slučaju da planiram da ostanem duže od 1. juna, moram da apliciram za produženje. Nadam se da to neću morati da radim i da ću uspeti da bukiram let. Trenutno mi je problem što „Lufthanza“ i „Air Srbija“ nemaju dogovor o preuzimanju putnika, odnosno to je moguće samo u last minut formi.
Kako sam provodio vreme u gradu? Posle tog prvobitnog osećaja anksioznosti, šetao sam, nekad i 20 kilometara na dan. Prethodno bih uvek proverio satnicu policijskog časa, da ne bih prekršio neku uvedenu meru. Već u prvoj nedelji obišao sam Tvrđavu, sve te male divne ulice u centru grada, nažalost nisam stigao do Fruške gore, hteo sam, ali je bilo zabranjeno u tom trenutku ići tamo. Bio sam u Čurugu, u Sremskim Karlovcima, prijatelj me vodio na vinsku rutu…
U smiraj dana, uoči početka policijskog, vraćao sam se u apartman, smešten u vrlo mirnom dvorištu. Kada bi počeo policijski nije se čulo ništa osim vetra i ptica. Zaista neprocenjivo iskustvo. Možda je to naivno razmišljanje, ali mislim da sam super prošao, bolje nego što bih prošao da sam karantin doživeo u Kanadi.
Onog dana kada je ukinut policijski čas, kada je Srbija „otključana“, otišao sam na Tvrđavu, seo i gledao zalazak sunca. Bio je to vrlo emotivan trenutak za mene. Snimio sam i mali video, za uspomenu. Bio je divan, topao dan, mislio sam da će mnogi doći gore i gledati ga, ali nisu.
Bilo nas je tek, možda, desetak. Nekako sam u mislima presložio sve doživljeno na tom dvomesečnom putu u stagnaciji: moj prvobitni plan, dolazak, lock down, karantin, hodanje, upoznavanje grada i ljudi, sve emocije koje su me spopadale, taj zalazak sunca. To što smo doživeli i preživeli obeležili smo na kraju jednim ručkom sa prijateljima, neka egzotična jela kuvao sam za njih u jednom novosadskom restoranu.
Kakvi su mi dalji planovi? Mnogo sam razmišljao o tome šta ću dalje, jer se poslu u Kanadi vraćam posle dve godine boravka u Singapuru, gde sam otišao nakon što sam dobio odličnu ponudu za posao. Treba ponovo uspostaviti veze, a i korona će sigurno postaviti nova pravila igre u gastronomskoj industriji. Bar u nekom doglednom periodu biće sužene mogućnosti.
Kuvar sam više od 20 godina, radio sam dugo u jednom grčkom porodičnom restoranu u Vankuveru, potom u keteringu, a onda sam 10 godina kuvao za jednu firmu.
Tokom dvogodišnjeg boravka u Singapuru, obišao sam Tajland, Maleziju, Hongkong, Severnu Koreju, Australiju, Kinu. Hteo sam zapravo da vidim uličnu hranu, da osetim puls tih gradova, gastronomske navike njihovih stanovnika, ukuse, ali sada je već vreme za povratak kući i poslu, pa šta god to da bude.
Ne razmišljam još o restoranu, to su velike obaveze, više o keteringu, jer je ketering vrlo posebna stvar, pravo umeće je potrebno za njega: omogućava kreativnost, jer podrazumeva mnogo različitih stvari, moraš zadovoljiti razne ukuse. U svakom slučaju, videću kad se vratim“.
Na propitivanje o tome šta mu je kulinarska specijalnost i da li bi ostao u Srbiji da mu ponude da bude glavni kuvar u nekom restoranu, Fink kaže:
„Obožavam tai kuhinju i njene ukuse, začine, kikiriki sos… Školovao sam se na klasičnoj francuskoj kuhinji, ali volim mešanje slatkog i slanog, što je čudno, jer sam kao klinac slatku piletinu smatrao odvratnom. Mislio sam, šta ovi moji roditelji rade, imaju li oni pojma o hrani?
Što se ponuda tiče, nudili su mi da ostanem, ali u ovom trenutku to nije izgledno. U Kanadi su plate kuvara mnogo veće, o tome bih svakako mogao da razmislim kasnije, kada uštedim neke pare. Ponudu, dakle, nisam kategorički odbio.
Zapravo, vredelo bi i te kako razmišljati, cenim što u Srbiji nema GMO hrane, što je ovo poljoprivredna zemlja, što svaki restoran i kuvar znaju gde može da se nabavi dobro meso, kvalitetan sir, ukusno povrće: ljudi prosto vole da jedu i cene dobru klopu. Obišao sam sve tri gradske pijace, Riblja me malo podseća na riblji market u Beču, žao mi je što nisam mogao mnogo da komuniciram sa prodavcima, ali sam svakako uživao gledajući i kupujući.
Dopada mi se i srpska kuhinja. Nisam pokušavao da ovladam njome, ima tu već pravih eksperata, ali kuvajući godinama i radeći sa raznim namirnicama znam šta je kvalitetna roba i koja je namirnica dobra za šta, tako da mogu da ocenim da se u Srbiji dobro jede, a i bilo je zanimljivo da proširim ta znanja.
Probao sam odličnu rakiju, kajsijevaču, pa medovaču, probao sam neku rakiju staru čak 40 godina. Ovde skoro svako pravi svoju rakiju i sve su vrlo dobre. I vina su mi bila zanimljiva. Dobar je i urbani život, bar toliko malo koliko sam uspeo da okusim. U prvoj nedelji mog boravka u Novom Sadu slušao sam INSX, neki odličan INXS cover bend.
Kada se sve sabere, stalno sam se tokom lock downa pitao, pa zašto bih uopšte sve to i menjao? Za šta bih menjao? Karantin u nepoznatoj zemlji bio je zaista nestvarno dobro iskustvo. Verujem da ću ponovo doći, ne zbog karantina, već zbog grada i ljudi.
Sada mi predstoji povratak i karantin od 14 dana, jer je u Kanadi i dalje na snazi obaveza da putnik sa svakog međunarodnog putovanja, bez obzira što ima negativan test na korona virus, bude u karantinu dve nedelje. Dakle, imaću još 14 dodatnih dana odmora i razmišljanja“.
Dodaj komentar