“Žena me je poslala da mi uradite analize, evo ovo, ne znam šta još treba. Ne znam što sam i dolazio, šta će meni to, nego ona zapela – moraš, pa moraš! Šta još treba ono glavno pa da idem…“ Užurbano prebacuje težinu s noge na nogu dok bezvoljno na pult spušta čašicu sa urinom, rukama ogrubelim, rukama žutim od cigare bačene tek nešto pre ulaska u laboratoriju. Čovek za koga bih rekla da je srednjih godina, ne znam ni zašto, kad je taj pojam danas rastegljiv na nekih bar dvadesetak godina, ali recimo da ima oko 50. Izgledao je umorno, nervozno, zadihao se već kod druge rečenice. Lice pocrvenelo, oči vodene i umorne.
„Gospodine, vi ste srećan čovek“ – reče sa osmehom mlađa ženica dok mu je izdavala račun.
Nije razumeo. Nije ni mario što ne razume. Već spreman da se okrene iza sebe da vidi kome sa uopšte ona obraća, samo je periferno pogledao ka njoj koja je ostala ozarenog lica zbog onoga što je čula. Sačekao je svoj red, promrmljao „doviđenja“ i žurno izašao.
Nije razumeo… Često ne razumemo. Ne vidimo, ne osetimo, ne znamo koliko smo voljeni jer smo obeshrabrili ljubav pa nam se prikrada tiho. A mi pogasili senzore da ljubav primimo. Jer su nam pogledi usmereni tamo negde, jer smo fokusirani na scenario koji smo mi zamislili, kako to treba da izgleda i sta neko treba da kaze i uradi pa da onda kazemo da je dovoljno. Toliko su nam senzori za ljubav otupeli da je teško prepoznamo i kad vrišti pred nama. Tražimo velike gestove, glasne, javne, skupe, šarene, sa mašnama. A za to vreme, ljubav se bojažljivo promalja. Sakrila se zbog žurbe, nemanja vremena, imanja važnijih stvari, sakrila se jer smo ljuti i nervozni, čekaju nas sve te važne i neodložne aktivnosti. Sakrila se jer je toliko puta do sada nismo ni primetili, prekinuli smo je čim je krenula ka nama, prekinuli smo je jer je to glupo, nije ono što smo hteli. Prevrnuli smo očima jer smo sad mnogo veliki i važni, i ne treba nam to.
Nije je video ovaj gospodin. Vi je potražite. Još danas, sada, odmah. Potražite je u pozivu, poruci, neko želi samo da zna kako ste. Neko se setio da vam je danas prvi dan na poslu, težak ispit na fakultetu, prvi dani sa bebom u kući. Ili se setio da vam je rođendan, a nisu ga opomenule društvene mreže. Ako i jesu, nije napisao „srećaaaan“ uz par prigodnih smajlića, već vas je pozvao telefonom i poželeo da vam se baš ove godine ispuni ona želja što ste onomad pričali i što nikako ne jenjava.
Potražite je u pozivu za druženje. Možda bez povoda. Možda u retko slobodnih dva sata koje neko želi da provede sa vama. Pa još ako imate nečiju nepodeljenu pažnju, jer odložio je mobilni telefon, sluša vas, pa pita nešto, pa vas podseti šta ste o tome nekada mislili, pa vidite da vas zaista sluša.
Potražite je u knjizi koju vam je neko poklonio, jer baš ta, zna taj koji ju je pročitao, pokrenuće vas iz te blokade u kojoj ste već mesecima. Možda će vas nazvati da kaže kako je bila ona pesma jutros, iz onog vašeg fanstastičnog dana, sećate li se.. Ili u onom danu kada se taj neko vama drag tako mnogo i lepo igrao sa vašim detetom, a još se i setio šta vaše dete baš mnogo voli pa to nakitio sa tu nekim sitnicama i sve lepo upakovao u mnogo šarene šuškave radosti.
Potražite je u onoj toploj mirisnoj supi i onom vašem omiljenom ručku, jer samo ćete tu dobiti baš ono kako volite. I potražite je u suvoj obući jer neko je došao da vas pokupi sa iznenadnog pljuska. Pomirišite ljubav i kad vas čeka topla pita i omiljeni kolač. Ne zaboravite da je neka ljubav bila i ona dojava da još dva dana traje akcija na tim tako željenim cipelama, i opet neka ljubav kada vam jave ko pravi čuda u izlečenju onog vašeg poremećaja što vas već mesecima muči, a i ono kada vam proslede oglas za posao, ističe sutra, i baš liči na ono što tražite.
Potražite je u istini. Onoj koja vam se kaže u lice kada vam je potrebna, bojažljivo, jer ćete se možda ljutiti. A vi nemojte. Pustite one koji vam se uvek jednako smeše jer takvi niti vas slušaju niti mare za vas. Potražite je u trenucima tišine kada vas pusti da shvatite i ne kaže vam ništa. Tražite je i u svim onim rečima koje ne prestaje da vam govori, jer niko vam drugi neće reći. U kafi, baš onakvoj kakvu pijete. U ubeđivanju kako mu je nova devojka baš bezveze. U prihvatanju nekih vaših obaveza da dobijete slobodno vreme da se relaksirate. Potražite je i u svim skrivenim suzama da vama ne bi bilo teže. I svakoj radosti zbog vaše radosti. U stisku ruke, zagrljaju, dodiru. Tu je ljubav. Nije je video ovaj gospodin. vi je potražite. Još danas, sada, odmah.
Helena K.
Dodaj komentar