Kako je kapitalizam i šareni izlozi sa zapada već duže vreme prisutan kod nas, izgubila se i potreba za odlascima u Trst, koji je u kolektivnoj memoriji ostao jedino i upamćen kao grad isključivo “izgrađen” za šopingovanje…

Verovatno je vrlo teško naći familiju u kojoj vam neko od ukućana bar jednom nije ispričao kako se nekad u šoping išlo u Trst. Iz današnje perspektive i vremena u kojem nam je sve dostupno (ok, sve možemo kupiti, ali novaca nikad dosta), priče o odlasku preko granice kako bi kupili najobičnije farmerice i zgodne italijanske stvari, čine se poput nekakve fikcije, no nekad se u grad koji se nalazio tek nekoliko kilometara od jugoslovenske granice redovno išlo i opremalo stvarima kojih u bivšoj državi nije bilo.

Kako je kapitalizam i šareni izlozi sa zapada već duže vreme prisutan kod nas, izgubila se i potreba za odlascima u Trst, koji je u kolektivnoj memoriji ostao jedino i upamćen kao grad isključivo “izgrađen” za šopingovanje. No, kako sam se našao u blizini Rijeke, palo mi je na pamet otići na jednodnevni izlet u Trst i proveriti kakav je to zapravo grad. Ono što sam znao jeste da je riječ prvenstveno o lučkom gradu, kojeg sigurno nećete naći na listi destinacija koje morate posetiti, ali kao uvereni italofil bio sam uveren da ću i ovde naći dovoljno lepih stvari. Naravno, tako je na kraju, i bilo.

Od Rijeke do Trsta preko graničnog prelaza Pasjak i puta kroz Sloveniju potrebno vam je oko sat vremena. Grad se smestio u Tršćanskom zalivu na severu Jadrana, a danas u njemu živi oko 200 hiljada duša, od čega dobar broj čine i studenti. Grad delom podseća i na Rijeku, ima dosta brdovitih delova, a od ostalih italijanskih gradova se razlikuje što je na njega veliki uticaj imala austrijska arhitektura, s obzirom da je Trst dugi niz godina bio glavna luka Habsburške monarhije.

trst miramare
Wikipedia

Po samom dolasku, odlučili smo najpre videti takvo jedno građevinsko remek delo, koje se nalazi nekoliko kilometara van Trsta, prekrasni dvorac Miramare. Iako ne monumentalan poput poznatijih evropskih dvoraca, ovaj je geografski možda i najlepše smešten. Nalazi se na litici, okružen je čudesnim i ogromnim parkom, i prvi je od dokaza kako Trst nije tek “prljavi lučki grad”, već mesto koje ima prilično bogatu istoriju. Sam dvorac je dao sagraditi nadvojvoda Ferdinand Maksimilijan, te u njemu živeo sa svojom Charlottom, ali kako je politika vražja stvar, Maksimilijan je uskoro svrgnut s vlasti i pogubljen, pa se u dvorcu baš i nije previše nauživao. U sam dvorac na kraju nismo ulazili, ali smo se prošetali parkovima koji ostavljaju bez daha.

Nakon toga krenuli smo prema gradu, parking našli na samoj rivi po ceni od eura za sat (parking se zove “Molo 4”) i krenuli otkrivati grad. Kao i svi italijanski gradovi, i Trst obiluje spomenicima, crkvama i ostalim obeležjima kulturne baštine. Šetnja nas je uskoro dovela do Canala Grande (da, baš poput Venecije i Trst ima istoimeni kanal, samo što je on znatno, znatno manji), a uzduž kanala nalazi se trg na kojem je nekad bilo nezamislivo ne zastati i kupiti jeftinu robu. Naravno, reč je o trgu poznatim svim onima koji su u grad dolazili sedamdesetih i osamdesetih, o Piazzi del Ponte rosso. Danas, tridesetak i godina više, na trgu nema ništa, preko puta kanala su smešteni kafići i restorani, a preko mosta korača tek James Joyce, slavni irski pisac koji je dio svog života proveo upravo ovde.

ponte rosso
Ponte Rosso/Pinterest

Posle Ponterossa, lutali smo malo gradskim ulicama i uskoro izbili na glavni tršćanski trg, poznat pod nazivom Piazza Unita d’Italia. Ono što prvoprimećujete je veličina trga, koji je zbilja ogroman. Na sredini trga nalazi fontana nazvana “4 kontinenta“, a posebno su impresivne zgrade gradske većnice i zgrada nekadašnjeg brodarskog giganta, kompanije Lloyd Triestino. Inače, s obzirom na već spomenutu veličinu, trg ponekad zna ugostiti i svetske glazbene zvezde, pa je tako ovde pre nekoliko godina žario i palio najprije Carlos Santana, a prošle godine su veliki koncert imali Maideni!

Piazza Unita
Piazza Unita/Wikipedia

Obilazak smo nastavili, ali ovaj put s gastronomskim ciljem – pronalaskom dobre pizze. Takvu smo naposletku i pronašli u pizzeriji Rossopomodoro popili po jedan Aperol i siti nastavili dalje kad se pred nama ukazao veličanstveni Eataly. Ukratko, Eataly je najlakše opisati kao “robnu kuću za hranu“, a budući da smo pre par godina imali prilike u Rimu posjetiti Eataly, vest kako je otvoren i u Trstu nas je prilično razveselila. Iako znatno manji od onog rimskog, i ovaj je snadbeven izvrsno, pa se tako ispred vas nalaze brojni pršuti, salame, sirevi, sve ono što svaki pravi bonkulović voli ubaciti u svoj kljun.

Takođe, ovde ima i restoran, ali možete pojesti i običan sendvič s primamljivim salamama, no nažalost Eataly ima i jedan problem, a to su cene. Prilično je skup, tako da smo uglavnom kupili one povoljnije stvari kao što je kafa Illy, ali smo se ipak odlučili baciti i u trošak i počastiti sjajnim sirom Pecorino. Ostale stvari, testenine i to, odlučili smo ostaviti za Ipercoop.

Došlo je i vreme za kafu, koju smo popili pored Canala Grande. Kafa je naravno spomenuta Illy, i ako mene pitate, u Trstu bi bila grehota posluživati bilo koju drugu, Naime, Illy je baš tršćanska kafa i možda i najpoznatiji brend grada. Proizvodnju kafe pokrenuo je još davne 1933. Francesco Illy, a isti je čovek dve godine poslije izumeo prvi automatski aparat za kafu, kojeg možemo nazvati “pretkom“ današnjih espresso aparata. Danas se kafa Illy, prodaje u više od 130 zemalja širom sveta.

Ispijanjem kafe naš izlet se bližio kraju i ostalo je samo obaviti špeceraj u Coopu. Ako pitate isplati li se i dalje u Italiji kupovati hranu, odgovor je veliko DA. Kupili smo još Illy i Lavazza kafe za upola jeftiniju cenu nego kod nas, a poznatu testeninu De Cecco, za koju kod nas za pola kile izdvojite oko tri evra, ovde smo platili 70 centi. Takođe, parmezan ćete platiti znatno manje, a tu su i ostale kvalitetne mortadele, salame i slično.

U svakom slučaju, Trst je sjajan izbor za jednodnevni izlet. Jasno, nije lep kao Firenca ili Verona, ali grad je to u kojem ljudi žive, grad je to lišen turističkih gužvi i na kraju, grad je to koji ima ono nešto.

Ko jednom poseti Veneciju, uvek joj se vraća

Ostavite komentar

Please enter your comment!
Please enter your name here