Južni vetar – najveći jugoslovenski bend svih vremena!

Najveća prevara bradatih akrepa? Crna rupa srbske duhovnosti? Ili pak preteča Neptunes-a, ideološki praotac Rika Rubina? Ili da se manemo filozofskog masturbiranja i priznamo i sebi i drugima, javno, naglas, da je u pitanju jednostavno odlična muzika!

Duša nas boli što o ovoj temi i dalje ne možemo civilizovano da popričamo a da ne balansiramo na tankoj žici sa koje se nikada jasno ne vidi da li se sprdamo, ili jednostavno volimo da kontriramo kontre radi. U suprotnom bismo mogli da promišljamo kakav uticaj je zaista ostvario zvuk Južnog vetra kao i ko je sve uticao da on bude baš takav. Retko koji fenomen na folk sceni na tako transparentan način pokazuje koliko je besmislen kultur-rasizam koji postoji među pripadnicima elita (svih do sada postojećih). Nigde kao kod Južnog vetra se ne javljaju te neke muzičko-društvene sinapse koje prkose zdravom razumu. 6-degrees of Kevin Bacon bi u ovom slučaju bio maksimalno 2-degrees of Mile Bas. Ako je neko još i mogao kao egzibicionizam da prihvati Vladu Divljana i (tamo nekog arhaičnog “naturščika”) Jahiju Gračanlića mislim da ni najliberalniji umovi neće napraviti vezu između Sinana Sakića i Pop mašine.

Sve je počelo početkom 1980ih. Šaban Šaulić je, realno, snimio 85% svojih hitova, Miroslav Ilić, što se nas tiče, iza sebe već ima sve što je vredno pomena, Minimaks je možda tek upoznao Fahretu Jahić, a Svetlana Veličković popunjava đačke spomenare.

Kvaka je prošao zenit svog stvaralaštva, a kolosi bosanske muzike pokušavaju da skapiraju koji je fazon sa tom novokomponovanom muzikom (uglavnom sa osrednjim uspehom). U isto vreme počinju Idoli, Kineski zid, Videosex, Disciplina, Oliver Mandić, Boban Petrović i mnogi drugi.

Umro je drug Tito. Trenutak je kao stvoren za revolucionarne promene.

Ovde negde počinje i priča o Južnom vetru. Iako je kod najšire publike uglavnom prepoznat kroz lica i glasove pevača, alfa i omega ovog muzičkog sastava bio je i ostao legendarni Mile Ilić – Mile Bas. Krajem sedamdesetih ovaj talentovani muzičar dolazi iz Leskovca u Beograd, sa već ozbiljnim kafanskim stažom tokom kojeg je ispekao zanat i stekao reputaciju. Ubrzo postaje član tada vrlo popularnog ansambla Ace Stepića u kojem između ostalih upoznaje i Savu Bojića (ex Pop Mašina) sa kojim će zajedno uplivati u novu avanturu.

Osim toga što je prepoznat kao vrhunski instrumentalista i studijski muzičar, Mile Bas se pokazao i kao veoma talentovan autor. Paralelno sa radom u već pomenutom ansamblu Ace Stepića osniva i spin-off bend po imenu “Košutnjak” iz koga će nastati najznačajnija jugoslovenska grupa svih vremena (ne, ne…ne Disciplina kičme) – Južni Vetar.

Prvi singl pod novonastalom firmom snima upravo Mile, ali bez većeg uspeha. I poput Murinja koji je svoj fudbalski potencijal ostvario tek kada se preselio na klupu, tako je i Mile svoje najveće domete ostvario sa pozicije iza miks pulta koji se nalazio u njegovom beogradskom studiju situiranom u ulici Idire Radi…ovaj Gandi br.2.

Kao i svaki iskusni strateg Mile je svoj “stručni štab” pojačao nekim od najzvučnijih imena sa narodnjačke ali i pop i rock scene. Pomenimo samo neka: Boki Milošević, Aca Šišić, Dragan Stojković-Bosanac, Josip Boček (of Korni grupa fame) i mnogi drugi, ali je ipak dolazak Perice Zdravkovića označio početak najsjajnijeg perioda u istoriji grupe – kompletiran je triling asova Mile-Sava-Perica koji će sledećih desetak godina harati top listama bivše Juge. (matori, postojalo je nešto i pre Futa-Zlaja-Marina trija)

Već taj prvi singl Ansambla Južni vetar nagoveštava u kom pravcu će se stvar kretati. Južnjački ritam i tu i tamo nagoveštaj onoga što ćemo u mnogo radikalnijoj meri videti koju godinu kasnije (buzuki, muško horsko pevanje,…).

A onda dolazi 82. godina i prvi Sinanov album Miko druže moj. Da je 1982. postojao Twitter imamo preskordiciju da bi eksplodirao.

Čega tu sve nema, majko božija… Pre svega tu je anđeoski glas Sinana Sakića, koji u mnogo čemu definiše ceo žanr. Sinanu je ovo bila 2. ili 3. ploča i fascinantno je koliko je produkcija Južnog vetra od njega napravila biće polubožanskog karaktera.

Pre toga sarađivao je sa “konvencionalnim” autorima i tih nekoliko pesama su nešto što bi mogao da otpeva bilo ko od pevača B lige iz bilo koje diskografske kuće. Nema tu ni najmanje egzotike, ne vidi se ni izdaleka nikakav Sai baba, niti bilo šta slično. Kod Juve-a međutim muzički ima svega, tu je sevdah dostojan Himza Polovine, zatim sjajna obrada Janičara koja nam je oduvek više prijala od pomalo uštogljene Cunetove verzije. Dok Sinan peva čini nam se da janičar lično peva o ponovnom susretu sa majkom i ta egzistencijalna drama se bez posrednika odigrava pred nama. Osim istoimene pesme u Ako nemaš srca idi bukvalno kao da će svakog trena da se pojavi Um Kaltum… a onda harmonika koja ne bi posramila ni jednog Jovicu Petkovića (ne znaš ko je Jovica Petković??? Get a life!).

Nije sve, međutim išlo baš glatko. Nakon prodatih 2000 kaseta stvar je kanda malo zapela, sve dok izvesna firma iz Tuzle nije naručila 5000 primeraka nakon čega se cela priča zahuktala. Skoro 100 hiljada prodatih kaseta kasnije svima je bilo jasno da revolucija narodne muzike može da počne.

Od tog trenutka počinje zlatni vek Južnog vetra i traje sve do kraha zemlje i tržišta početkom zlokobnih 90ih. Iako su članovi benda bili Srbi iz Srbije, većina pevača dolazila je iz Bosne (iz sva 3 naroda) tako da su današnjim rečnikom imali veliki reach. Na tekstualnom planu stvar je stajala dosta mršavije najviše iz razloga što za razliku od muzike nije dolazila od istog autorskog tima već je maltene svaki pevač outsource-ovao svoje albume. Kao kod Miroslava i Šabana pre njih ovde sve manje ima stada, pomeljara, rogozi, plašćenja a mnogo se više čuprica vrti oko opštih mesta kao što su #boem #crvenovino #prevara #ljubavizdaleka #secanjenanju/njega #izdaja #rat #brat. Tu i tamo se stidljivo koketira sa klasnom borbom (bogate devojke i siromašni momci) i kockom (Mile Kitić je izgleda bio dosta blizak tim krugovima) a sve je uglavnom natopljeno alkoholom.