Jelena Milosavljević iz Surdulice je na svojoj koži osetila kako je biti žrtva zdravstvenog sistema u Srbiji. Ona je sa dvoipogodišnjim sinom kojem temperatura danima nije padala ispod 40 stepeni obijala pragove zdravstvenih ustanova u nekoliko gradova. Dete je obolelo od koronavirusa, ali najpre niko nije hteo da ga testira jer je dete. Sve što je usledilo kasnije je kao iz najcrnjih košmara – ona se bukvalno borila i izborila za život svog deteta.
Ovo je njena priča:
Nikad nisam verovala da ću i ja biti jedan od onih roditelja koji će tražiti pravdu preko fejsbuka. Doduše, i ne tražim je ovde, već ću zaista presaviti tabak i tužiti nekoga istog momenta kad mi dete ozdravi. Neka ovo bude opomena njima, da nikad više neću dozvoliti da se ovako nešto desi, i neka bude opomena za vas, šta sutra vama i vašem detetu može da se desi.
Dakle da počnemo, hronologija jedne dečije sudbine za koju će neko da odgovara.
20.12 – treći dan otkako sam pozitivna na covid i prvi dan kako Radomir dobija temperaturu 38.5. Suprug, tada još uvek negativan, vodi ga kod pedijatra i Rade do subote pije sirup augmentin. Dijagnoza – upaljeno grlo. Ne znamo da li je pozitivan jer “nije bitno da li je pozitivan, ne testiramo decu”.
26.12. suprug se testira, pozitivan je.
29.12. Utorak – nakon tri dana zatišja i naizgled ozdravljenja, u utorak popodne Rade dobija 38.8. Sa pedijatrije nas praktično vraćaju kući jer medicinska sestra više veruje digitalnom toplomeru koji je pokazao 36.6, nego detetu koje gori i koje je febrilno, što bi uočio i laik, a kamoli medicinski radnik.
Dolazimo kući, momentalno mu merimo temperaturu, 39.5. Zovem istu onu medicinsku sestru koja mi je vratila dete kući, upućujem joj par reči brižljivo odabranih, vraćamo se na pedijatriju. Konstatuju da mu je grlo i dalje upaljeno. Stavljaju mu čepić i vraćaju nas kući. U 02h te noći, Radomir dobija 40.2. Počev od tog momenta do 31.12. ujutru, dete bukvalno dižemo iz mrtvih na svaka 4 sata dok menjamo kombinacije sirupa i čepića za snižavanje temperature, sve prateći instrukcije doktora sa pedijatrije, ili iz hitne – zavisi koje je doba dana/noći.
U sredu dobija prvu dozu antibiotika Pancef, u četvrtak 31.12. ga povraća nakon druge doze. Temperatura se konstantno vraća na 40 čim prođe siromašno dejstvo sirupa protiv temperature.
Od 30. decembra uveče Rade biva nemoćan da unese makar jedan gutljaj hrane i vode.
31.12. Dan poniženja i pakla, dan zbog kog će neko zažaliti čim izvadim dete odavde.
11h – nakon 4 sata bezuspešnih pokušaja da nahranimo i napojimo dete, i temperaturi koja opet skače, kao i prolivu i povraćanju koji su počeli (kao da nam nije bilo dovoljno muke), spremamo stvari za bolnicu i idemo u Vladičin Han po uput za dečije odeljenje u Surdulici.
Na dečijem u Surdulici nas prima izuzetno ljubazna i profesionalna doktorka koja crpi mnogo informacija od mene o celom toku bolesti, i obavlja detaljan pregled deteta. Zaključuje da (uveliko febrilan i dehidriran, gotovo beživotan) Rade ipak ima koronu, i piše izveštaj sa preporukom pedijatru u V.Hanu da dete uputi na pedijatriju u Vranju.
Dete kom uveliko skače temperatura, stavljamo nazad u kola i idemo u Han po uput za Vranje. Tamo se krste od ovih u Surdulici ali nam ipak daju uput.
Stižemo u Vranje, upućuju nas u dečiju covid ambulantu.
Ulazim u čekaonicu. Medicinska sestra ćaska sa poznanicom na ulazu (srele su se kad je ova prva izlazila do kola po neku kesu), a ja čekam sa beživotnim detetom koje je tako hrabro, u mom krilu, bez ijednog pitanja zašto smo ovde i kad ćemo kući (ili možda više nije imao snage ni za šta). Izlazi pacijent iz ordinacije, medicinska sestra i dalje ćaska na ulaznim vratima ambulante. U tom momentu već je oko 15h. Podižem dete i kucam na vrata ordinacije. Medicinska sestra besno prekida svoj važni razgovor sa poznanicom i viče nam da ne ulazimo. Pritisak mi već skače na 200, moje strpljenje je pregaženo, više ne vladam svojim postupcima i čekam samo još jedan njihov pogrešan korak da se pretvorim u ludaču koja će dići celu bolnicu na noge.
Nakon 10 minuta medicinska sestra odlučuje da udostoji majku sa dvoipogodišnjim detetom (dok pozitivan suprug čeka u kolima i sam besan čeka da im uđe, iako ne sme), i kreće da se dovikuje s nama iz ordinacije. I dalje smo u čekaonici. Na pitanje kada je dete rođeno i kako se zove, konstatuje da takvo dete ne postoji. “Postoji, gospodjo, upravo ga držim u krilu”. – “ne, ja nemam takvo dete ovde. Odakle ste?” I zatim čujem kritike na račun ovih iz Hana koji “po ko zna koji put šalju pacijente njima u Vranju”.
Posle deset minuta ga pozivaju da uđe.
Doktorka mu gleda grlo i zaključuje da “ovi nisu normalni, kakva korona, dete ima strašnu gnojevu anginu”. Govori kako će nas slati na ATD (za koji će se ispostaviti da je na drugom kraju grada) da ga svakako testiraju, pa da se vratimo kod nje. Ja je prekidam, pokazujem joj dete koje mi je klonulo u krilu i koje GORI i opominjem je da dete ima 40 temperaturu, da je povraćalo. Koje nije unelo u sebe gutljaj tečnosti i zalogaj hrane od sinoć. U tom momentu, Rade prekida naš razgovor i jedva uspeva da kaže “mama ukakio sam se”. Nekontrolisani proliv dok je sedeo u mom krilu, koji je došao kao kec na desetku na moje pitanje:
– da li će moje dete primiti infuziju?
– svašta, neće. Ovo je kovid bolnica.
– u redu, napišite mi uput za dečije odeljenje ovde, primiće ga i tražiću njima infuziju.
– pa ne vi ne shvatate, neće ni oni da mu daju.
U tom momentu se pretvaram u onu malopre pomenutu ludaču koju više nije briga ni za šta i ni za koga osim samo sopstveno dete i oslobađam bes koji su svi oni, “medicinski” radnici, gomilali u meni dva dana ranije.
– slušajte vi mene, ja odavde ne idem dok moje dete ne primi infuziju. Ne znam da li vam delujem neozbiljno ili, možda moje dete sve ovo umišlja. Ali ja odavde neću izaći dok mi ne kažete ko može mom detetu da da infuziju.
– niko. Nego ćeš kući pomalo na špric.
– jel vi mene ne čujete šta vam pričam?! Dete od juče nije u stanju da bilo šta proguta, da li mislite da špric nije bio jedan od pokušaja?!
– pa ne znam, stvarno ne znam, hajde idite ga testirajte pa se vratite pa ćemo da vidimo, ne brinite prepisaću mu bocke.
Šalje nas u hladnu čekaonicu da mu izmerim temperaturu pre nego što krenemo. Sa suprugom koji stoji na vratima ambulante razmatram koga da zovemo, koga da alarmiramo, spominjemo i zaštitnika prava pacijenata, i novinare i advokate, sve čega se u tom momentu seti nemoćan čovek sa malim detetom koje umesto da bude odmah hospitalizovano, od 11h do skoro 16h u tom momentu, provodi vreme u kolima i po čekaonicama tri grada na jugu Srbije. Vadimo toplomer, 40.
Opet ga kao vreću prenosimo iz bolnice do kola i idemo na ATD. Ulazimo, i sestra koja mi nije ni dala priliku da izvadim uput, počinje da maše rukama i pita me šta ću ja ovde sama bez uputa. U tom momentu ruke nekontrolisano počinju da mi se tresu – nikad to u životu nisam doživela – prekidam je, govorim joj da smesta spusti ton i počinjem da vičem ja njoj. Već je oko 16h, u 11h smo krenuli od kuće, a i ja sam bez hrane i vode od noći pre toga, kao i bez toaleta, sa klonulim detetom u rukama i više ne odgovaram za svoje postupke.
Ona me smiruje rečima “evo sad ćete da udjete smirite se ne brinite se, ne tresite se” na šta joj ja odgovaram da se tresem jer sam BESNA. Ulazimo unutra, i na moje zaprepašćenje, ovako malom detetu rade antigenski test – onaj duboki bris iz nosa koji su meni radili. Drže mu glavu i noge, on neutešno plače, a ja mu naglas govorim “izvini sine, mama će da ti se oduzi za sve, neko će da plati”. Zatim ga šalju na vadjenje krvi gde ga odjednom, kao neki andjeli u belom u onim kombinezonima, okruzuju mladi ljudi koji za trenutak skidaju blato sa medicinskih radnika i njihovog “morala” od kog mi se od samog jutra povraćalo. Donose mu čokolade, sokove, ćevape, pričaju mu priče, ubedjuju ga da jede. Odbija sve. Dolazi sestra i obaveštava nas da je negativan. Krećemo nazad kod one doktorke iz covid ambulante.
Već je oko 17h, njemu je temperatura preko 40. Daje mu koktel injekciju, urbazon i diklofenak i piše mi terapiju – 5 injekcija penicilina za pet dana.
– dobro, hoćemo sada na dečije ovde u Vranju, da primi odmah jednu?
– ne ne primajte (si) vi to u Hanu.
– čekajte hoćete da mi kazete da ćete me opet terati da dete sa temperaturom 40 stavim nazad u kola u kojima smo od 11h jutros, i vodim u Han da primi injekciju i gde niko ne može da mu da infuziju?! Zašto mi ne napišete uput za dečije odeljenje ovde?
– pa znate, uh, nemojte idite u Han vi ste iz Hana.
Rade plače, boli ga guza, i samo zbog toga odustajem od namere da krenem da bacam stolice po ordinaciji i pretim tužbom.
Vraćamo se u auto i nazad Han. U kolima dok mi dete spava u krilu i gori, zovem pedijatra u Hanu. Pitam je da li može dete da primi infuziju u Hanu. Upoznata je sa svime što se izdešavalo.
– uh, pa ne znam….ne može.
– zašto?! A u hitnoj?
– ne, nema šanse, neće oni da mu daju.
Spuštam slušalicu. Stižemo u Han kod nje, mere mu temperaturu 39.3. Saopštava mi da ne sme da mu da penicilin jer 1) temperatura je previsoka, 2) ništa nije jeo ni pio skoro 24h. Daje nam uput za Surdulicu, isto ono odeljenje gde su nas poslali u 12h tog jutra.
18.30 dečije odeljenje u Surdulici, primaju nas. Čekamo doktora kog su pozvali. On stiže i sluša celu moju priču i krsti se. Na moju informaciju da ih iz Vranja psuju što šalju pacijente iz Hana kod njih, on kaže: “u pravu su”.
Detaljno pregleda Radeta i kaže da je on sigurno bio pozitivan u zadnjih deset dana. Da ima i gnojevu anginu i da moramo da ostanemo jer će da kolabira ovako dehidriran.
Sve to vreme meni dete sedi u krilu kao beživotna krpena lutka. Svestan, ali odsutan potpuno.
Sestra obaveštava doktora da moraju da testiraju i mene i Radeta na koronu.
Iz mene izleti: “molim?!”
Doktor je reagovao slično: “zašto da testiraš dete koje su testirali pre dva sata u Vranju? Zašto da testiraš majku, ona više nije pozitivna? Šta se radi ovde, ja ne znam. Bacate testove, maltretirate ženu i dete?!”
Sestra: moramo tako doktore, znate da ne možemo da primimo nikoga bez testa.
Doktor i ja: ali testiran je pre dva sata!
Sestra: moramo i ovde mi lično da ih testiramo.
Ja: i šta ako test pokaze da sam pozitivna?
Sestra: nećete moći da ostanete, mora neko drugi da dodje i bude s detetom.
Ja: suprug je pozitivan!! Nema ko drugi!
Sestra: onda idete kući svi.
Prilazi nam, na moj užas i bes radi mi bris nosa, a zatim i njemu. On plače, ja mu se naglas izvinjavam za sve i konačno, nakon 8h maltretiranja i užasa kreću mi suze niz obraze.
Sestra se vraća posle pet minuta i obaveštava nas da sam negativna. I da je, naravno, i moje dete (opet) negativno.
Doktor: pa naravno da je negativna! Prošlo je više od 14 dana od prvih simptoma!
Narednih deset minuta čučim na kolenima pored Radeta koji vrišti, guši se u suzama i moli me da ga uzmem, dok mu traže vene i bodu ga ne bi li mu stavile braunilu i sve što treba za lekove i infuziju.
Hrabro moje dete, 4 sata je ležao na meni ćuteći dok je primao infuziju i ostale lekove koji su polako počeli da ga dižu iz mrtvih.
A ja sam se osećala kao da sam izdala sopstveno dete. Jer, i ja i svi mi smo dozvolili da nam rade ovo što su nama radili danas. Zato što ćutimo, neodgovorni i nestručni “ljudi” koji su položili Hipokratovu zakletvu, bez morala, etike i empatije leče našu decu.
Danas smo po prvi put osetili užas, pakao, nemoć, jer se dete razbolelo u doba korone ali – ne od korone. Ne daj bože da vas zadesi neka druga bolest osim korone, jer negu nećete dobiti, lekare nećete naći.
Danas smo doživeli da dete, koje je u 11h primio prvi lekar znajući da već danima ima previsoku temperaturu, i da nije jeo i pio, dakle takvo dete u 21.veku narednih sedam sati vozimo u kolima u tri grada, zatvaraju nam se vrata, odbijaju da ukazu pomoć, prebacuju nas iz jednog dvorišta u drugo. Doživeli smo da ga dva puta u roku od dva sata testiraju na covid, kao da ne veruju sami sebi ni prvom testu? Šta da je bio prvi put pozitivan a sada negativan, ili obrnuto? Da li bi mu radili i treći test, koji bi presudio?! Ko se ovde igra s nama?
Ušli smo u Novu godinu u bolničkoj sobi, bez tate i supruga, sami, a ovu suzu u detetovom oku nikome neću da oprostim.
U 03h se probudio i rekao mi kao iz vedra neba: “Mama, ja te mnogo volim. I tatu volim iznad oblaka, kao Zariju”.
U 04h je trazio ćevap, sok i vodu.
Konačno je uspeo da jede i pije, i zaspao.
Ne znam koliko ćemo biti u ovom sobičku veličine kutije šibica, ali obećavam ti sine, neko će da odgovara za tvoje maltretiranje i suze danas, čim izadjemo iz bolnice.
Izvini sine, i u moje i u njihovo ime.
Preminula porodilja u Višegradskoj: Porodica okrivljuje lekare i traži pravdu na sudu
Postovana gospodjo, ajde sto Vi ne znate proceduru, ali da lekari iz Surdulice i V. Hana ne znaju proceduru je poznato. Prvo lekari iz V Haba i Surdulice treba da znaju da svako dete sa simptomima Covid 19 ne upucuju za Vranje vec za Nis,zato sto samo Nis ima Covid bolnicu za decu i infuzije se ne primaju u DZ, ali na zalost, surdulicki lekari u DZ pedijatri,znaju samo da djuvecare i piju,a uz to i pljackaju. Pa eto ako oni to nisu znali, bar da Vi gospodjo ne budete u zabludi!
Da Vam gospođa nešto kaže. Možda ne znam NJIHOVE procedure, ali znam za Hipokratovu zakletvu i obavezu momentalne pomoći pacijentu kome je život ugrožen. U tom slučaju, to je bilo moje dete. I tu je kraj svake priče. I ludost je i spominjati odlazak u Niš i dodatnih sat vremena vožnje (i ko zna kakvog cimanja i tamošnjih “procedura” kad govorimo o detetu kom satima temperatura ne spada ispod 40 i koje nije jelo ni unosilo tečnost 24h!
Sve se slazem sa Vama i sve ste u pravu, ali molim Vas, da li je Vase dete morala da zbrine ustanova u koju je prvo poslato sa uputom Vase dete, a to je ZC Surdulica! Pa je dete iz ZC Surdulice upuceno za ZC Vranje i to ne u sekundarnu ustanovu, vec u primarnu, sto je van pameti. Osttale setnje su bile nepotrebne, isto kao sto je bilo van pameti da med sestra iz ZC Surdulica vasem detetu radi test na Covid 19 i to posle samo dva sata od kada je detetu vec radjen test koji je pokazao da je dete pozitivno. Slazem se da je bilo katastrofalnih propusta,ali krenite od nesposobnisti, neznanja i neorganizovanisti u ZC Surdulica, gde med sestra odlucuje ko ce da se testira, pri tome se ne postuje procedura, a najbitnije ne pruza se nikakva pomoc detetu!