Jasna Grizer je nekada bila mlada, ambiciozna sanjarka čiji je smeh odzvanjao širokim šidskim ulicama.
Znate one ljude koji se tako zvonko smeju, da taj smeh čujete i pri samoj pomisli na tu osobu. E taj smeh.
Uprkos teškom psihičkom izazovu, bipolarnom poremećaju koji joj je dijagnostikovan nakon posporađajne psihoze, ambiciju i san nije zaboravila, a smeh se sa šidskih preselio na limanske ulice.
Jaca je komšinica sa Limana koja je živi dokaz da život sa psihičkim poremećajem može biti – ne normalan, već uistinu sjajan.
Ona je svoj san ostvarila.
Podigla je dva momka na koja može biti ponosna. Oni su samostalni mladi ljudi koji svojoj majci prave tortu za rođendan. Često joj banu na vikendicu sa pohovanim šniclama, jer ona tako voli, a oni umeju. I… ipak im je ostavila praznu gajbu za druženja i žurke.
Drugi deo tog sna bio je da objavi roman.
Jasna u svom stanu trenutno ne može da se okrene od svog sna. Brdo knjiga – romana “Neki mogući svetovi” zakrčuje dnevnu, spavaću sobu, pa čak i trpezariju.
Ona diše.
Punim plućima, presrećna zbog svog uspeha. Veličinu i slast tog uspeha uvećava i činjenica da je roman sama izdala. Bez izdavača. Uz malu, ali presudnu pomoć sudbine i njenih vernih prijatelja.
Svakodnevno joj stižu poruke prvih čitalaca, zbog kojih je sigurna da je književnost njen pravi i jedini poziv.
– Nisam mogla da ostavim knjigu.
– Svaka reč je napisana sa mnogo emocije.
– U dahu sam pročitala. Ovo je knjiga za više čitanja
– Likovi, emocije, ma sve je satkano bolje nego što su to radili mnogi “ljudi od pera” koje znamo
To su samo neki od utisaka prvih čitalaca romana “Neki mogući svetovi”.
Priča prati generacije porodice Arambašić, snažne žene, koje kroz život idu krupnim koracima, bez obzira da li su se našle u lepim, ili neprijatnim životnim okolnostima. One ukazuju čitaocima da su najveći amanet koji možemo ostaviti svojoj porodici – iskreni i topli odnosi, poštovanje, ljubav i požrtvovanje, bez obzira na koji način do tog cilja došle.
Čula sam kako se auto zaustavlja kraj kuće. Trčala ka kapiji. Glačala haljinicu, popravljala frizuru.
Da mu budem lepa.
Otvarala vrata. I uvek gledala kako se auto parkira kraj druge kuće, na drugu ćupriju.
Nikad na našu. I nikad taj dan da dođe.
(Odlomak iz knjige Neki mogući svetovi)
Reč je porodičnom nasilju koje kao svojevrsno prokletstvo prati više generacija iste familije.
– Ljudsko zlo stagnira i ostaje u čoveku nepromenjeno bez obzira na to koliko se društvo i okolnosti menjaju. To je velika nepravda, koja me podstiče da pišem – rekla je autorka Jasna Grizer za Luftiku.
Tema je, kaže, višeslojna, a porodično nasilje je samo jedan od slojeva, koji je najteži čitalačkoj publici.
– Knjiga je pisana po istinitim događajima, na osnovu razgovora sa ljudima, poznatim i nepoznatim, koji su mi ispričali svoju priču, a ostalo je uradila moja potreba da stvaram, pišem i maštam – kaže Jasna.
– Neki mogući svetovi nam govore o ljubavi, požrtvovanju, prijateljstvu i brižno stvaranom i negovanom prokletstvu, upozoravajući da je čovek nesavršeno biće koje svoju prirodu može promeniti i da, ukoliko u tome ne uspe, mogući svetovi koji za njim ostaju samo su potisnute želje i snovi ugašeni u očima njegovih bližnjih – napisala je o ovom romanu recezentkinja Marijana Jelisavčić.
-Roman je iz mene tekao sa nepogrešivom lakoćom, iako tema nije ni malo naivna, ni laka – kaže Jasna.
Dok sam dve nedelje posle sahrane ležala u prvom porođajnom dobu, i dok su mi kontrakcije rasturale telo i um, Stanimir Arambašić je buncao, polusvestan, u staračkom domu, na Bežanijskoj kosi.
I dok sam ležala na krevetu za porođaj, Stanimir je ležao na postelji mrtvačkoj. I dok su babice našu Tačkicu kupale, on se rastade od života, ako se to što je vodio, životom nazvati može.
(Odlomak iz knjige Neki mogući svetovi)
Napisan u dahu, rekli bi mnogi.
Ipak, život koji je prethodio ovom romanu, nije protekao sa baš takvom lakoćom.
Jasna je nakon porođaja sa starijim sinom dobila postporađajnu psihozu praćenu halucinacijama i teškom manijom.
– Ja sam pričala sa Đavolom, sa Bogom. Bila sam u stalnoj pripravnosti da odbranim svoje dete, jer sam bila uverena da neko hoće da ga povredi i da mi ga uzme. Nisam spavala. Bila sam agresivna, svađala se sa ukućanima. Bio je to jedan jako težak period – priča nam Jasna.
Zahvaljujući ponajpre majci, ali ništa manje ni drugim članovima porodice i suprugu, ona je hospitalizovana na Psihijatriji u Novom Sadu.
Nakon mesec dana puštena je na kućno lečenje i tada je, prema rečima naše sagovornice, počeo novi život.
– To je stanje u kom nisam znala da imam dete, da treba da jedem, da se okupam. Nisam mogla da ispratim radnju ni petominutnog crtanog filma. Sve sam to malo po malo savladala i vremenom postala funkcionalna osoba koja je naučila da živi sa svojom nesavršenošću – priča Jasna.
Nakon sedam godina dobila je konačnu dijagnozu – bipolarni poremećaj.
Ovu vrstu poremećaja karakterišu plus i minus faze, odnosno manični i depresivni periodi. Svaka faza je teška na svoj način, ali se uz lekove, dobro poznavanje sebe i uz podršku porodice mogu prevazići.
Depresivnu fazu odlikuje odsustvo motivacije, radosti, želje za obavljenjem najosnovnijih obaveza, pa i odsustvo želje za životom.
Manična faza je suprotna i ogleda se u impulsivnom trošenju novca, velikom naletu energije, željom za komunikacijom, kretanjem, radom. Ukoliko se ne odreaguje na vreme, može dovesti do halucinacija i gubitka osećaja za realnost.
Zbog iskustva kroz koje je prošla i koje još uvek prolazi Jasna danas ima puno razumevanje za majke pogođene postporođajnom psihozom i osobe koje se bore sa psihičkim problemima.
– Te osobe nisu krive što su se razbolele. Onaj ko kroz to ne prođe, teško može da razume da osoba tada čini stvari koje joj nikad na pamet ne bi pale, da nije u izmenjenom stanju svesti – kaže naša sagovornica.
Jasna vrlo zrelo prihvata poremećaj. Nije ljuta, besna, frustirana. Ona kaže da je tako moralo biti, ne dozvoljava da je to definiše i zadovoljna je svojim životom.
Uvek je okružena prijateljima, sa kojima brižno neguje odnose pune poverenja, ljubavi i podrške. Od svoje porodice napravila je oazu. Ima podršku supruga, dece, svekrve, roditelja.
– Bez njih i njihove podrške bi bilo mnogo teže. Ovako kada prepoznam prve simptome neke od faza, oni su uvek tu da da me vrate na tlo ili da me poguraju iz kreveta – objašnjava Jaca kako u praksi izgleda borba sa bipolarnim poremećajem.
– Rad na sebi i ljubav prema sebi. To je jako važno. Mi sebe moramo stavati na prvo mesto, jer za koga smo ako za sebe nismo – kaže ona.
Jasna je završila pedagogiju i trenutno radi kao novinar saradnik na Portalu o invalidnosti. Veliki je kreativac i uživa u dekupažu. Obožava Dunav i Kamenjar, gde uživa u druženju i kreativnom radu na svojoj vikendici.
Da li je bipolarni poremećaj u njenom slučaju izrodio vulkan kreativnosti?
– Mioslim da bipolarni poremećaj nema neki veliki uticaj na moju kreativnost. Možda nekim ljudima promenjeno stanje pomaže u kreativnosti, ali ja sam oduvek imala taj stvaralački nagon u sebi i izraženu kreativnost – odgovara Grizerova.
Ipak, bipolarni poremećaj joj je zasmetao u pisanju romana.
– Dok sam pisala roman dan mi je bio kratak. Pisala bih ga i noću da sam mogla. Ipak, zbog bipolarnog poremećaja, ne smem sebi da dozvoljavam noći bez sna – kaže Jaca.
Stanimir Arambašić je bio kukavica. Bio je slabić, bez trunke samopouzdanja. Zatvoren u ljušturi u kojoj je bio sasvim mali i nebitan, nevidljiv, nejak. Silno je želeo napolje iz te ljušture u kojoj je bio. Zato je gazio sve pred sobom, ne bi li izašao.
(Odlomak iz knjige Neki mogući svetovi)
Jacu možete upoznati i kupiti roman s njenom posvetom već sutra (14.10.2022.) od 10 časova na Susretu novosadskih izdavača. Ova manifestacija se održava u Sokolskom domu, u ulici Ignjata Pavlasa broj 2-4 i trajaće do 16. oktobra. Otvaranje je 14.oktobra u 17 časova.
Ako propustite tu jedinstvenu priliku, roman uvek možete poručiti na njenom FB profilu ili na Instagramu gde često, kroz duhovite i prozične statuse, deli svoju običnu i neobičnu svakodnevicu.
Dodaj komentar