Magazin Novi Sad

Novosađanka Marija 2 puta prevarila smrt, njena priča čita se s knedlom u grlu

marija
Foto: Privatna arhiva

Neverovatna životna priča novosadske književnice mnogima može predstavljati nadu, inspiraciju, lekciju i podsetnik da život postoji da bi se živeo, da je sve moguće prevazići i izaći kao pobednik iz svake naizgled bezizlazne situacije ukoliko smo spremni za svoj cilj da idemo do krajnjih granica.

Marija Vrebalov Đorđević žena je od koje se uči, koja se sluša, koja se čita.

Marija je, iako nepokretna nakon teške saobraćajne nesreće, uspela da pronađe motive, svoju ljubav, svoj poziv, a nedavno je napisala i knjigu u kojoj nam prepričava svoje dragoceno životno iskustvo.

“Dan mi je crn, noć još crnja… Gušim se i prepuštam se, ne brinem više o životu… Nikome ovakva nepokretna, zavisna od tuđe pomoći, u pelenama kao moja beba, koju hrane kao i moju bebu, koju češljaju, oblače, okreću, ne trebam.”

Ovim potresnim rečenicama u svojoj knjizi “Svetlost tame”, Novosađanka Marija Vrebalov Đorđević opisala je agoniju kroz koju je prolazila nakon što su joj u teškoj saobraćajnoj nesreći povređeni vratni pršljenovi. Ostala je potpuno nepokretna, s oštećenim centrom za disanje, ali, uprkos beznađu i depresiji, redovnim pratiocima takvih stanja, čvrsto je rešila da će iz svega toga izaći kao pobednica.

Na tom neizvesnom putu, posle dve kliničke smrti, dugatorajne i mukotrpne rehabilitacije, bolnog razvoda i gubitka starateljstva nad detetom, Marija je, iako vezana za kolica, uspela da savlada sva iskušenja i stvori novi život.

Danas, dvadeset dve godine kasnije, to je uspešna i ostvarena žena od karijere, omiljena sugrađanka i, što je možda najvažnije od svega, pored sebe ima čoveka koji je bezuslovno voli i podržava.

U postovima koje je nekoliko godina objavljivala na Fejsbuku, oživljavala je bolne uspomene, opisujući patnje i izazove s kojima se susretala, a sve je to na kraju pretočila u knjigu koja se čita s knedlom u grlu.

SREĆNA PORODICA

U proleće dvehiljadite, Marija Vrebalov imala je nepunih dvadeset osam godina, i bila je srećna i ispunjena žena. Iz rodnog Novog Sada preselila se u Sombor gde je svila gnezdo sa čovekom kojeg je neizmerno volela. Kruna njihove ljubavi bila je kćerkica kojoj je u to vreme bilo sedam meseci, koju je gajila s ogromnom predanošću i pažnjom.

Te noći, 27. aprila, spremala se da ode na aerodrom u Budimpešti da bi sačekala sestru Aleksandru, kompozitorku koja je gradila uspešnu karijeru u Americi. Porodica Vrebalov vrlo je povezana, otac Stevan okupljao je svojih šestoro dece, brinuo o njima, savetovao ih i podržavao, bili su neverovatno bliski, i s njim i međusobno.

marija mlada
Foto: Privatna arhiva

Marija je žudela da što pre vidi sestru, želela je da se sretne s njom odmah, čim izađe iz aviona, da podeli s njom sreću zbog dolaska bebe i života koji je bio ostvarenje svih njenih snova.

U Mađarsku ju je vozio stari drugar, koji je na izlasku iz Sombora, ko zna iz kojih razloga, promašio krivinu i auto se zakucao u drvo završivši u jarku s vodom.

SMRT NIJE STRAŠNA

“Osetila sam kako mi voda ulazi u usta… Umirila sam se na sekund, skoncentrisala se, shvatila da ne mogu ništa da pomerim. Zaledila sam se. … Ne osećam ni ruke ni noge, a vrat me boli, sve teže dišem”, seća se Marija trenutaka za koje je mislila da su joj poslednji i opisuje svoju prvu kliničku smrt: “Odlazila sam… Svetlost, toplina, ništa me nije bolelo, i brza, kratka misao o sigurnosti koja me čeka kad stignem kod mame…

Neki udari, trzaji, kretanje neobjašnjivom brzinom, sve je svetlo, i ja sam ta svetlost. Tu pripadam. Smrt nije strašna. Ne boli… Boli ono što prethodi. Telo. Zavisnost od materijalnog prisustva, strah od razdvajanja, neizvesnost…”, piše u svojoj knjizi Marija, koju je Hitna pomoć, vrlo brzo nakon nesreće prebacila u somborsku bolnicu, gde joj, međutim nisu mogli pomoći pa je sanitetom odvezena u novosadski Klinički centar.

U kolima je doživela još jednu kliničku smrt, ali ju je, kako kaže, neka neobjašnjiva sila vratila u život.

“Prva misao bila mi je moja kćerka, Nisam imala pravo da odem.”

NIKO NIJE VEROVAO

Lekari su se dvoumili da li da je operišu, Mariji su, jedan po jedan otkazivali svi sistemi u telu. No, dva mlada hirurga odlučili su da ipak pokušaju: izvadili su joj ostatke smrskanih pršljenova, zašrafili fiksator i, uprkos šansama koje su se merile promilima, operacija je uspela.

Ipak, to je bio samo početak, i dalje je zbog povrede centra za disanje bila na respiratoru, potpuno paralizovana od vrata nadole, što je, nažalost, značilo da će celog života biti u kolicima.

Niko nije verovao u Marijin oporavak, a u njoj su se u tim trenucima filmskom brzinom smenjivale amplituide nade i beznađa: očajnički je želela da živi, a s druge strane, priželjkivala je smrt jer je znala koliko toga će joj biti uskraćeno i nedostupno.

zajedno
Foto: Privatna arhiva

NEPODNOŠLJIV BOL

S rehabilitacijom se započelo već drugog dana posle operacije: bile su to lagane vežbe disanja i kineziterapija, koje su joj pomogle da se pokrene. Posle dve nedelje, mimo prognoza i očekivanja, samostalno je prodisala, no, trebalo je da prođe dosta vremena da se, pomoću specijalnih tehnika koje i dan danas upražnjava, normalizuje funkcija teško oštećenog centra za disanje. Bol je nešto čega se nikada nije oslobodila…

“Bolelo me je sve: dlake na koži, koža, sve pod kožom, krvni sudovi, tkivo sve do kostiju… Ako ste se nekada dobro izgrebali i izderali kožu na beton, i ako ste imali opekotine od vrele vode, ulja, pegle… kombinujte ta tri osećaja. Moj centar za termoregulaciju takođe je vrlo oštećen, a ništa zbog bola nisam mogla da podnesem na sebi…

Boli me i dalje, ali sam se navikla, nikada ne pijem lekove, jer me bol uči gde i kada treba da se primirim, da se odmorim, da više volim sebe”, piše Marija u svojoj knjizi.

BOLNI SUSRET S KĆERKICOM

Uz nju su sve vreme bili njeni najmiliji, otac, četiri sestre i brat. Najveća podrška bio joj je upravo tata Stevan koji ju je posećivao svaki dan, donosio joj omiljenu hranu i cveće iz njihove bašte, ali za Mariju su posebna dragocenost bili razgovori s njim, topli, ohrabrujući, puni razumevanja i nežnosti.

Ogromnu podršku imala je i od sestre Saše, koja je sate provodila pored njenog kreveta negujući je s velikom ljubavlju i pažnjom.

Mariji je užasno teško padala razdvojenost od deteta. S radošću, ali i strepnjom, očekivala je susret sa svojom bebom, prvi nakon što joj se život pretvorio u noćnu moru.

„Stigli su, čujem korake ispred vrata…Ja bih da ustanem, da skočim, da se zavrtimo od radosti što sam živa i zajedno smo… želim je u naručju, a ne mogu da je uzmem… ležim tako nepomična, u sopstvenoj vatri, izgledam kao stena, kao da mi nije ništa, a srce hoće da eksplodira. Raspadam se…

Htela sam da dodirnem taj mali obraz na ružičastom licu, da ljubim vrat, bosa stopala koja su dodirivala moje telo a nisam ih osećala, i svest o tome da mogu samo da je gledam bila je porazna za mene. Plakala sam… Otići će, a ja s tom tugom ne mogu da živim“.

DOTAKLA JE DNO

Jedna od očekivanih posledica takvih stanja jeste depresija, s kojom Marija nije mogla da se izbori bez pomoći psihijatra.

„Kome trebam ovakva? Milion pitanja, a jedan nesnosan bol. Milion strahova – jedan obesmišljen život“, piše ova hrabra žena, kojoj je doktor objasnio da je sve to što oseća normalno, i da ne bi bilo dobro da je ravnodušna. I da će proći.

Posle tih razgovora shvatila je da se može osećati dobro uprkos činjenici da nema povratka i da će zauvek biti u kolicima, nositi pelene i kateter. Ali, kako biti dobro kad ni u čemu nije videla ništa pozitivno?

MALO SVETLA U TUNELU

Ležeći u bolnici oduzeta i bespomoćna, osećala je na momente nalete energije koja joj je prožimala telo i koja je zračila iz ljudi oko nje. Spoznala je da, iako neopipljiva, ta energija ima vrlo važnu ulogu u životu i opstanku, i – zaronila je u taj čudesni svet.

Koristeći vizualizaciju, joga disanje i druge tehnike usmeravanja energije, ojačala je ne samo fizički – to joj je pomoglo da oslobodi i svoje mentalne potencijale. I napreduje mnogo više i brže nego što su lekari predviđali.

Posle dva i po meseca lečenja u Kliničkom centru Vojvodine, Marija je prebačena na rehabilitaciju u Sokobanjsku u Beogradu, gde je nastavila sa svakodnevnim vežbanjem ojačavajući velike grupe mišića i savladavajući takozvane trik pokrete, koji kompenzuju nepokretnost prstiju i šake.

HLADAN TUŠ KOD KUĆE

Usledio je oporavak u banji Melenci, da bi se posle više od godinu i po dana konačno vratila kući, kćerkici i mužu. Tu ju je već posle mesec dana sačekao ledeni tuš: njen suprug pokrenuo je postupak za razvod i zatražio puno starateljstvo nad detetom.

Nažalost, tadašnji zakon nije bio blagonaklon prema majkama s invaliditetom, mada je Marija pružila dokaze da bi, iako u kolicima, mogla da se brine o svojoj kćerkici. Posle duge borbe, nije uspela da dobije čak ni zajedničko starateljstvo, već samo pravo da viđa dete jednom nedeljno, na dva sata.

Devojčica se, nažalost, upravo zbog tog surovog razdvajanja, otuđila od majke koja nije bila uz nju kada joj je bila najpotrebnija.

POČETAK USPONA

Marija je bila očajna, ali odlučila je da ne poklekne pred surovim udarcima koje joj je nanosio život i posveti se pravima osoba s invaliditetom. Za početak, našla je posao prevodioca u jednoj stranoj firmi, a onda je 2008. godine, kao nestranačka ličnost i prva žena u istoriji srpske politike koja je izabrana na tako visoku funkciju, imenovana za zamenicu predsednika Skupštine grada Novog Sada.

Na toj poziciji ostala je četiri godine, nakon čega je osam godina bila odbornica u gradskom parlamentu.

marija
Foto: Privatna arhiva

Član je mnogobrojnih foruma i timova iz oblasti socijalne politike, sarađuje na mnoštvu projekata, većinom onih koji se bave pravima osoba s invaliditetom i arhitektonskom pristupačnošću objekata i pojedinih delova grada. Ne prestaje da se edukuje pa je, između ostalog, završila školu psihoanalize Psihoanalitičkog društva Srbije, a pohađala je čitav niz seminara, škola i treninga o političkom angažovanju.

Na Njujorškom institutu za umetnost i dizajn stekla je diplomu iz oblasti feng šuija, kojoj je nedavno pridodala i sertifikat osnovnog nivoa homeopatije.

I NA KRAJU – LJUBAV

S nepunih trideset, Marija se pomirila s tim da joj se verovatno nikada više neće desiti ljubav. Ipak, desila se, trajala je deset godina, a onda se ugasila.

Tri godine se navikavala na samoću i taman kada se srodila s njom i počela dobro da se oseća u svojoj koži, u inboks joj je pre tri i po godine stigla poruka od nepoznatog muškarca koji se predstavio kao Aleksandar Saša Đorđević. Želeo da je da je upozna, ali Marija je to odbila i predložila da se samo dopisuju. Svakodnevno su razmenjivali poruke da bi se posle mesec dana ipak sreli.

Aleksandar, koji je redovni profesor na Prirodno-matematičkom fakultetu, zadivio je Marijin dnevnik na Fejsbuku, osvojili su ga njena mentalna snaga, čelična volja i neverovatna ženstvenost. Između njih je planula ljubav koja je u avgustu 2019. krunisana brakom.

marija b
Foto: Privatna arhiva

POSLE SVEGA – KNJIGA

Saša je Marijina najveća podrška, kao i ona njemu, njih dvoje dele najlepše i najteže trenutke. Bio joj je najdragocenoiji oslonac i kada je pre godinu dana izgubila voljenog oca, čiju smrt još uvek ne može da preboli.

Upravo on ju je ohrabrivao da svoje beleške s Fejsbuka pretoči u knjigu, čijoj je promociji na BookTalku prisustvovao ceo Novi Sad.

knjiga
Foto: Privatna arhiva

Njegovo prisustvo u Marijinom životu najbolji je dokaz da prava, istinska ljubav može da se desi bilo kad, bilo gde, i pod bilo kojim okolnostima. S druge strane, Marijin život, njeno stradanje i podizanje iz pepela, pokazuju da nikada ne treba odustajati, pogotovo od sebe.

Autor: / Blic žena

Danas bi bila Milena Dravić, ali je zbog lekarske greške ostala nepokretna u 21. godini

Redakcija Luftika.rs

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

335 Shares
335 Shares
Share via
Copy link