Srbija i sve njene posleratne generacije. Prokletstvo ili lekcija koju nikako da naučimo?
Uspeo je ovaj narod da preživi viševekovno ropstvo, sistemsko istrebljenje, kao i sudbinu koja je ratovanje i težak život utisnula u njegov DNK.
Krajem Prvog svetskog rata većinski deo Evrope slavio je pobedu saveznika, a Srbija je pred sobom imala težak zadatak podizanja iz pepela.
Izgubili smo gotovo trećinu stanovništva, a mnogi od onih koji su uspeli da prežive borbe na frontu sa njega su se vraćali kao invalidi, ranjeni u jurišu za slobodu.
Stravično stradanje muškaraca neko je morao da nadomesti, da preuzme brigu o porodici i domaćinstvima, pa su veliki teret na svoja pleća preuzele žene i deca koja se nisu libila teških fizičkih poslova kako bi pomogli u prehranjivanju svojih najmilijih.
Snimak iz 1920. godine, dugo je tavorio u amsterdamskoj arhivi, a pre nekoliko godina sa uspehom ga je restauirao i kolorizovao naš sunarodnik Slađan Grujičić. On pokazuje naše pretke, tada još uvek dečake i devojčice, kako pre i posle škole pomažu u obnovi imanja, sela i države.
Odeveni u našu tradicionalnu nošnju, skromni i vredni, oni su tako mali na svojim nejakim leđima iznosili teret života i ludosti zlikovačke civilizacije.
Iako je od njihovog odrastanja prošlo tek nešto više od 100 godina, njihovo teško detinjstvo nije bilo ni nalik detinjstvu današnjih klinaca. Teško je izreći koliku dozu zahvalnosti mi dugujemo ovoj deci koju je nakon ovog snimka, samo 20 godina kasnije, u njihovim najboljim godinama, čekao još jedan svetski rat.
Arhivski video snimak krije toliko emocija, dečijih nevinih očiju i osmeha, ranjivosti, ali i hrabrosti sazdanih u tek nešto više od pet minuta. Gledajući i zamišljajući taj neki novi početak, te dečije ruke u žuljevima koje se trude da nakon neophodnih poslova u i oko kuće steknu neko osnovno obrazovanje sa nadom u lepšu budućnost, ne možete da ne pomislite na 1941. i na to koliko su oni imali godina kada je Hitler odlučio da im po drugi put uskrati pravo na miran život u slobodi.
Taj naš usud da svaki put krećemo ispočetka nije se promenio ni nakon toliko godina, decenija, vekova. Nedostatak kontinuiteta i sve manje vere u svetinju zvanu Srbija dovela nas je za samo 100 godina od ovakve generacije vrednih, hrabrih i ponosnih seljaka, do nas današnjih korumpiranih Srba koji tu zemlju natopljenu krvlju svojih predaka prodajemo stranim korporacijama zarad slatkih obećanja da će stranci od nas napraviti gospodu.
Mi smo zemlja seljaka na brdovitom Balkanu i zato su oni i danas poslednja odbrana od pošasti zvane Rio Tinto. Oni preostali seljaci i dalje gaje to poštovanje prema žrtvi svojih predaka, čuvaju uspomenu i vaspitavaju naslednike koji će i sutra, kroz neizvesnu budućnost, dalje prenositi taj prkos i ponos na neke nove generacije srpskih domaćina.
Da bi se to dogodilo, mi se moramo konačno opametiti i dozvati iz ovog bunila korporativizma, podržati selo, sve te ljude iz Nedeljica, Dobrinje, Pranjana koji nam neumorno ukazuju da smo već danas svi ugroženi, a sutra i potencijalne ekološke izbeglice.
Moramo ponovo zavoleti sebe kroz isticanje nekih svetlih primera iz naše istorije i ugledati se na najbolje. Postaviti čestitost, istinu i poštenje kao najvažnije društvene vrednosti oko kojih ne postoji kompromis.
Nisu od ove zemlje odustali ni mnogi pre nas. Ni mi na to nemamo pravo. Naročito ne u miru, zbog novca i korupcije.
Dodaj komentar