Dečak Branislav (14) ima cerebralnu paralizu, a majci Ljiljani, koja boluje od distrofije mišića, sve je teže da brine o svom detetu dok joj muž radi po ceo dan.
Suze joj nekontrolisano teku, teško je obuzdati plač. Ljiljana Đurić iz Valjeva ima svega 43 godine i previše razloga da plače, jer su ovoj nesrećnoj ženi umrle dve ćerke, a sin Branislav (14) je prikovan za kolica, jer boluje od cerebralne paralize.
I ona sama je bolesna, ima distrofiju mišića, što joj dodatno otežava brigu o nepokretnom sinu. Suprug Miloš radi kao terenac na građevini, kod kuće je samo vikendom. Tako Ljiljana sama mora da se stara o Branislavu, koji ne može čak ni samostalno da sedi.
Tokom našeg razgovora, ova namučena žena bezuspešno je pokušavala da prikrije bol i plač. Teško je i reći šta više boli, piše Telegraf.rs. A toliko je toga.
Ljiljana je 1999. godine izgubila prvu ćerkicu koja je živela svega nekoliko dana. Ta bol ostala je sveža i urezana u njenom sećanju, te i dan-danas zaplače kada se seti tog gubitka. Pre 16 godina rodila je drugu devojčicu koja je, kako priča naša sagovornica, živa i zdrava, dobar đak, buduća kuvarica, a onda…
– Dve godine kasnije sam rodila Branislava. Ispostavilo se da ima cerebralnu paralizu. Sa godinama, njegova bolest postajala nam je sve teža. On ne može da sedi samostalno, a ja moram da ga uzimam u ruke iz kreveta, stavljam u kolica i nosim, ali ne mogu jer i mene sve boli. Imam naslednu bolest, distrofiju mišića i pijem lekove koji koštaju 12.000 dinara – priča Ljiljana plačući.
Prognoze lekara, kada je Branislavu određena dijagnoza, nisu bile dobre.
– Rekli su nam da nam sin neće preživeti. Posle godinu dana sam rodila još jednu devojčicu, koja je preminula posle 10 i po meseci. Imala je vodu u glavi, otvarali su je 6 puta, 6 operacija je imala. Nije mogla da se izvuče… Sahranili smo je ovde kod nas, u selu, pa odem na grob njen i isplačem se…
Mnogo nam je teško, i meni i mužu, ona nam je srce otkinula. Ni sami ne znamo kako smo još živi i šta nas još drži…
Branislavu je za operaciju matičnim ćelijama potrebno još 8.000 evra. Kako su lekari objasnili, posle ove intervencije, dečak bi mogao samostalno da sedi, bez ičije pomoći, iako neće prohodati.
– Ima 14 godina i prikovan je za kolica, a mi se nadamo, toliko bismo želeli da naš sin može da stane na svoje noge – kroz suze priča ova majka.
Dečak ide na vežbe dva puta mesečno u Centar za rehabilitaciju Opšte bolnice u Valjevu, ali je bilo kakav napredak izuzetno spor.
Đurićima je potrebna i svaka druga pomoć – hrana, novac, sredstva za ličnu higijenu, posteljina, ćebad, obuća, odeća… U svemu, kažu, oskudevaju.
Ukoliko želite da pomognete Đurićima, možete pozvati Ljiljanu na broj: 062/220-753.
Jedan ćale iz Srbije predložio da se razrednoj za kraj kupi stan, da ih pamti do kraja života
Dodaj komentar