Magazin Vojvodina

„Od doživljenih trauma urinirao sam u krevetu do 15. godine“: Ispovest mladića iz doma za nezbrinutu decu

dom za nezbrinutu decu
Foto: Printscreen / VICE

M. Z. (25) iz Vojvodine je od svoje pete godine, nakon smrti oba roditelja, odrastao u domovima za nezbrinutu decu. Danas svoju životnu priču želi da podeli javno, kako bi pomogao deci koja sada borave u takvim ustanovama, piše Telegraf.

Roditeljski dom napustio je tri godine nakon očeve smrti, jer mu je od karcinoma preminula i majka, te nije bilo nikog ko bi o njemu brinuo. U junu 2002, majka mu umire od karcinoma dojke, a brigu o petogodišnjem dečaku preuzima tamošnji Centar za socijalni rad.

Ubrzo ga odvode u jedan dom, tu u Vojvodini.

– Niko od rodbine nije hteo da brine o meni. Imam dve tetke, sa očeve i majčine strane, ali nisu htele da prihvate da se staraju o meni, kao ni ostatak familije. Iz kuće gde sam živeo poneo sam malu plišanu igračku, sa kojom sam spavao i jednu puškicu. To je sve što mi je ostalo iz roditeljskog doma. Stigao sam u novu sredinu, a godine koje ću u njoj provesti učiniće da sam se osećao kao da sam u zatvoru – počinje svoju priču M. Z.

U tom domu živeo je do 2013, kada biva prebačen drugi, u Pančevu. Upravo boravak u prvom domu jedan je od razloga zbog kojih M.Z. i priča, kako bi ukazao na to da bi trebalo poboljšati uslove i rad sa decom u ustanovama takvog tipa. Tvrdi da je on, ali i mnoga druga deca, tokom svih godina doživljavao konstantna maltretiranja od mnogih vaspitača.

– To je najgori period u mom životu. Nagledao sam se svega i svačega, vezivanja dece, udaranja nogama, rukama. Ako neko dete napravi problem vezuju ga za krevet. Jednako su vezivali i devojčice i dečake – seća se M.Z.

Od tog straha i doživljenih trauma, urinirao je u krevetu do svoje 15. godine.

– Odnos većine vaspitača, medicinara i negovatelja, čak i direktora te ustanove, prema nama je bio takav. Možda je bilo svega nekih 10 odsto drugačijih, da kažem normalnih vaspitača. Jedna vaspitačica htela je da pohađam redovno školovanje, a ne specijalnu školu. Kad sam izašao iz sistema socijalne zaštite, nijednom nije bilo mokrenja u krevetu. Zaključavali su nas u sobu, decu koja su bila agresivna, decu od 10 do 12 godina, kao i odrasle štićenike. Takođe, imali smo pravo na džeparac, koji ja do svoje 13. godine nisam video, gde su zaposleni tih grupa, više uzimali za sebe, nego što su davali deci, a to je bilo po nekih 3.200 dinara na mesečnom nivou – kaže M.Z.

Kaže da nije bilo ni dovoljno psihologa, kao ni logopeda, samo jedan na 600 korisnika. U vreme dok je u domu, umire mu i stariji polubrat, koji je bio dete sa posebnim potrebama u domu Kulina.

Bilo je i lepih uspomena, priča. Posebno se seća svog prvog odlaska na more sa decom iz doma, kada je prvi put osetio slobodu na neki način.

Kaže da je od svoje 16. godine pa donedavno uzimao lekove za smirenje zbog stresa i načina života, jer se iz doma nije lako izlazilo van u svet, u grad.

– Svi ti odlasci su bili strogo kontrolisani i nisi mogao da izađeš kao normalan svet, da stekneš prijatelje. Nisam imao gde, pa su me na kraju upisali u Specijalnu školu u Novom Sadu. Tako su procenili da nisam za redovno obrazovanje. Onda su me prebacili 2013. u dom u Pančevu. Odatle sam putovao u grad, gde sam završio za ženskog frizera. Za razliku od Novog Sada vaspitači su ovde bili veoma dobri, a samim tim i svi drugi uslovi – napominje on.

Godine 2017. izlazi iz doma, bez igde ikoga i ostaje u Beogradu. Donedavno je radio kao konobar u jednom kafiću. Trenutno je bez posla i pokušava da nađe neki, kako bi imao od čega da živi. Privlači ga rad sa decom i ljudima, voleo bi da studira defektologiju ili novinarstvo. Živi ko podstanar.

Sike oca, majke kao i brata, nosi u sećanju. Voleo bi da i on posle svega zasnuje svoj dom i porodicu.

Svojom pričom, kako kaže, želeo bi da makar nešto promeni na bolje u domovima u kojima borave deca bez roditeljskog staranja.

Izvor: Telegraf

T.J. (20) terala devojčicu, štićenicu doma, da se prostituiše

28 Shares
Share via
Copy link