Karantinski rad je nemoguće shvatiti dok ne vidite takve situacije, kaže Katarina Pavlović, anesteziolog u Korona centru u Kragujevcu.
– Trenutak kada sam prvi put ušla u karantinsku bolnicu, pamtiću do kraja života. Bilo je kao scena iz nekog horror filma. To su goli zidovi, nema poicica, nema nikakve papirologije sem liste pacijenata. Tu su tehničari, lekari i pacijenti koji su u jako teškom stanju. Kroz tu muklu tišinu čuju se samo otkucaji monitora.
Ovako za Kurir televiziju govori dr Katarina Pavlović, anesteziolog, članica tima u intenzivnoj nezi korona centra, na klinici za pulmologiju KC Kragujevac.
– Mi lečimo vitalno ugrožene, najteže pacijnta koji su u teškim oblicima ne samo plućnog, respiratornog popuštanja, nego imaju popuštanje drugih organskih sistema. Preuzimamo pacijente kojima je potreban veći nivo respiratorne podrške i iz svih drugih kovid centara – kaže dr Pavlović.
S posebnom nelagodom setila se jedne noći koju, kako kaže, neće zaboraviti dok je živa.
– Te noći su nam za četiri sata, od 21 do 1 sat posle ponoći preminula četiri pacijenta. To je bilo jedno za drugim. Pogodilo se da su u toj u smeni od tehničara bile četiri devojke i jedan momak. Morala sam da im pomognem jer je zaista veliki posao oko pripremanja tela, koja se sređuju na određeni način kako bi se sprečilo širenje epidemije. I onda se u jednom trenutku osvrnete oko sebe, usred ste karantinske bolnice. Sve to jezivo deluje – priča dr Pavlović.
Džakovi u koje se odlažu tela preminulih od korona virusa pre ovoga nije ni videla.
– A nakon toga je kao vrhinac priče unet limeni sanduk. To baš za života nisam morala da doživim – kaže i dodaje da je sve to ostavilo posledice po nju.
Ima dane kada je ćutljivija, tiša ili nervoznija nego obično, a oseća i “umor koji je veći nego fizički”.
Dragana iz Novog Sada je ležala u COVID bolnici: Krećeš kući, svi te prate kao rođenu
Dodaj komentar