Dok u Americi i Evropi, roditelji u očajno „čupaju kosu“ pokušavajući da ne viču na decu, pohađaju brojne kurseve, broje do hiljadu u želji da se smire, inuitski roditelji su otkrili tajnu mirnog života sa decom. Vrlo je jednostavno: da ne biste vikali na decu, samo ne treba da vičete na decu.
Inuiti žive na obalama Severnog ledenog okeana i čini se da im odgovara ovaj ekstremni život. Stanovnici zapadnih civilizacija povremeno dolaze Inuitima da ih proučavaju, jer su neverovatan narod – žive u surovim prirodnim uslovima, gotovo uvek na hladnom, imaju ograničenu ishranu, ali su veoma zadovoljni svojim životom.
Sedamdesetih godina prošlog veka, sociolog Jean Brigs došao je u kanadsko selo Inuita, proveo je šest meseci sa njima, živeo njihov život, posmatrao njihov socijalni život i zanemeo je na jednu činjenicu: roditelji Inuita nikada ne viču na svoju decu.
Oni čak ni glas ne podižu. Oni su, naravno, po prirodi mirni ljudi, ali deca i sveci kod njih imaju pravo da se ljute. Pa ipak, inuitski roditelji nikad nisu povisili glas ili strogo podigli obrve.
Smatraju da je vikanje na decu zapravo ponižavajuće za odraslu osobu. Odrasla osoba, može da kontrolišete emocije, ali dete to još uvek nije i ono samo uči od roditelja kako da se ponaša.
Ako odrasla osoba galami, čemu to ona svoje dete uči? Smatraju da odrasla osoba koja viče zapravo i dalje nije odrasla.
Vrištanje nije produktivno, i samo nas čini nervoznim. U inuitskoj kulturi niko ne sluša osobu koja viče, piše Stil.
Psiholozi su već napisali hiljade knjiga u kojima kažu da deca uče sve od nas – uključujući emocionalnu samoregulaciju, upijaju scenarije ponašanja, scenarije šta je dozvoljeno, a šta nije.
Inuiti su tokom svoje istorije pokazali da je to istina i da je sasvim moguće da se ne viče na decu. Mirni roditelji odgajaju sledeću generaciju smirenih roditelja koji nikada ni ne pomišljaju da viču na svoju decu jer na njih niko nikad nije vikao.
Čak i ako dete odluči da uništi sve, da napravi totalni haos, pripadnik Inuita će zadržati neprobojno lice i, možda, ali samo možda će sipati sebi još čaja i sačekaće dok se dete ne smiri. A kada upadne u nevolje … Inuiti će ga odvesti do svojih pera i nežno mu objasniti da je to pogrešno što je dete uradilo, te da će sada morati sve samo da dovede u red.
Ovo nije preterivanje. Guglajući, tražeći članke o inuitskom modelu roditeljstva, Brigsovoj knjizi (nazvanoj „Nikad se ne ljuti“), videćete da je jedan od pristupa deci koja testiraju granice, mirno objašnjavanje posledica onoga što radite.
Dete je odlučilo da udari mamu? Pa pogodi, saznaćeš šta će se dogoditi. I mama će biti povređena! To će pokazati svojoj bebi – izrazima lica, rečima, suzama, tugom. Pokazuje da je odluka o udarcu loša. Da li ti je žao mame? Zato sledeći put kada želite da udarite nekoga, razmislite o tome da ćete ga time povrediti. Da li je to ono što želiš? Ako nije, nauči da se suzdržavaš …
Koristeći ove jednostavne primere, Inuiti uče decu da kontrolišu svoj bes od detinjstva. Na kraju krajeva, često patimo upravo zbog posledica besa koji nije zaustavljen na vreme. Ako nešto slomi, moraće to da popravi; ako ste uvredili osobu, moraćete da joj se izvinite, a to nije tako lako.
Ali u našem životu postoji mnogo opasnosti i nijedan normalan Inuit ne bi rekao svom malom detetu: „Želiš da znaš šta je u reci? Idi i vidi“.
Da su Inuiti to činili u svakoj prilici, nijedno dete im ne bi bilo živo. U takvim slučajevima imaju još jedan pristup koji je neverovatno efikasan u obrazovnom smislu – pripovedanje priča.
Inuiti u vaspitanju koriste dobro staromodno pričanje priča, u kojem postoji heroj (ne nužno čovek) koji se sa nečim sudari i nešto savlada. Mitovi, legende, tradicije – sve je ovo pripovedanje. Inuiti su izvrsni u pripovedanju. I umesto da detetu jednostavno zabrane odlazak na obalu reke, oni pričaju priču da u rekama živi strašno čudovište Kalupalik, koje, čim ugleda dete samo, bez roditelja, odmah ispliva iz vode, zgrabi dete i nosi ga na dno.
Priča je, naravno, ispričana prema svim kanonima trilera, tako da su deca impresionirana. U priči će biti dete koje nije poslušalo majku i otišlo da se igra do reke, i varijacije o majci, čije su se suze sada pretvorile u reku, ili stariji brat koji je odlučio da prepliva opasnu reku, ali nikada se više nije vratio.
Posle takvih priča niko ne odlazi do vode, pa čak ni najodvažnija deca. Ona deca koja su već odrasla i shvataju da su to bajke, ne žure da decu razuvere, jer imaju osećaj odgovornosti pred porodicom – zašto decu ugrožavati?
Još jedna horor priča o severnom svetlu objašnjava deci zašto je iglo nemoguće napustiti bez kape u jakim zimama i ni u kom slučaju je ne bi trebalo skidati s glave. Jer će severno svetlo odseći glavu svima koje zatekne na ulici bez kape.
Postoji dosta zastrašujućih priča za malu decu u inuitskoj kulturi pogodnih za gotovo sve slučajeve povezane sa rizikom za zdravlje i život. Ali roditelji ne pričaju samo zastrašujuće priče u svrhe vaspitanja, već postoje i priče koje su poučne, ljubazne, dirljive, razvijaju različite strane duše malog deteta.
Inuitsko roditeljstvo je na vrhu liste po nežnosti
„Tradicionalno inuitsko roditeljstvo je neverovatno pažljivo i nežno“, piše novinarka Majkalin Duklef iz San Franciska koja je istraživala stilove roditeljstva. „Kada biste poređali sve stilove roditeljstva širom sveta po nežnosti, inuitsko roditeljstvo bi verovatno bilo pri vrhu liste.“
A kakvu decu stvara tako nežno društvo?
Takvu, čini se, koja mogu da žive u harmoniji pri najoštrijim klimatskim uslovima, često sa ograničenim resursima, gde opstanak zavisi od majke prirode.
A ipak, ova grupa uspeva da održi unutrašnji mir, kao i mir sa drugima.
Možda je to tako jer je u pitanju društvo koje se uči dobroti pre svega.
“Inuitski roditelji nikada sa decom ne komuniciraju na način koji dete diktira. Prosto se ne spuštaju na nivo deteta. Nikada ne viču, jer smatraju da će tako i deca naučiti da viču. Umesto toga, bez reakcije posmatraju decu, ili prosto odšetaju. Zbog ovakvog pristupa inuitska deca nikada nemaju tantrume“ napisala je Duklef.
Dodaj komentar