Hoće da me prevari zima, da mi ovaj dan podvali ko početak proleća, kad su ljudi, bez izuzetka, izmileli iz kuća s jaknama opasnim oko struka.
Svi, osim tebe.
Hoće da me prevari, da pomislim kako ćeš već danas nići iz trave ko prva prkosna ljubičica,
ko prva pesma kosa još uvek skrivenog u guste grane,
ko zvuk motora na čamcu koji seče Dunav uzvodno,
ko vetar što se uvlači u uvo i šapuće viševekovnu tajnu,
ko sve ono što više nikada, kraj mene, kraj nas, sa ovog mesta, nećeš videti i čuti.
Otkud ja znam da l’ se odgore može osetiti miris proleća, kao kad ovde, dole, sediš kraj mirne reke,
čuje li se čamac na isti način, raspevani kos, grlata Srna..
Ceo dan okrećem glavu, ćuljim uši da čujem zvuk pežoa kako se lagano spušta niz špor, o krošnje se odbija umišljeno „Mileee“.
Premazao si kafene cipele crnom kremom, zrna peska se lepe po njima. Kažeš da si ih zasrao, al šta sad.
Zaista, šta sad?
Dolazi proleće, i ja ću te tražiti na klupi u parku,
na maslinastoj stolici ispred kuće, pušiš, jagodicom palca pipkaš žar cigare,
na Dunavu, kraj pecaroša, u čamcu slabo vezanom za kopno,
na parkingu ispred kuće, zavučenog u gepek, arljaš po alatu, briskaš staru kožnu torbu nauljenom krpom da budeš majstor kakav dolikuje,
Tražiću te ispod prozora, klečiš na betonu, sadiš cveće u šest zelenih žardinjera, hvališ se kako tebi cveće uvek uspeva,
Eno praznih prozora,
Šta čekaš?
Vreme je.
Tražiću te svuda,
Plakaću kad počne jak prolećni pljusak,
Kvasiće ti grob, ne sme da ti bude mokro,
Vodoinstalateri ne vole kad ima vode unaokolo
Otkud ja znam kud si ti nestao,
Ne znam ti ni adresu, ni broj, makar mesto, jebeš poštanski broj
Gde uopšte ti spavaš?
…
Prevari me zima danas, napupila knedla u grlu ko šćućureni ptići u gnezdu, čekaju da vrisnem pa da pobegnu.
Uvila je ovaj dan u proleće i razbudila sećanja ko medvede iz zimskog sna,
Možda da spakujem kofere,
Da odem,
Zapravo pobegnem,
Negde gde me neće svaka vrba umočena u plićak, svaki talas smelo pristigao do obale, svaki čamac premazan katranom, svaki čovek s cigarom u čamcu, svako tamo negde nekom viknuto Mileee, puste žardinjere, mokri peškiri pred kućom, komšije, kapija, oluk, vinova loza, siluete u parku kraj klupe… podsetiti na tebe.
Možda da se vratim kad prođe,
možda će mi za par godina trebati da te vidim u svemu nabrojanom… možda ću grliti svakog tog čoveka, svaku tu vrbu, talas, kapiju, žardinjeru…
Ali, sada,
Sada još uvek ne.
Dodaj komentar