Daj ustani, otresi zemlju sa ramena i reci da je sve ovo zajebancija…

Pitam muža jel ima sto dinara. Kaže nema ništa, sad će do bankomata.

„Ako ti treba za kafu za poneti…“, nastavlja.

„Treba mi za ružu za poneti“, prekidam ga.

Donosim je tebi, u sedam poslepodne dok su kapije groblja još otvorene, stavljam je preko popucale zemlje. Pipam prstima raspukle komade, ko slagalica nikad spojena, detetu dosadila, nemoguće ih je sastaviti, Sunce je jako poslednjih dana, piše Jovana Kešanski za Lola magazin.

Na desetine mrava arlja, ulaze u pukotine, izlaze iz njih, jure, vredni mravi svuda uvek jure, jebem ti smrti, i odlaženja, i ostavljanja.

Daj ustani, otresi zemlju sa ramena, reci „Nisam ni mogao zamisliti da ću vam toliko faliti“. Reci da je sve zajebancija, daj da postanem tromi medved samo da je ovo dug zimski san iz kog ću sutra da se probudim.

Htela sam da ti donesem kompot od višnje bez koštica, ali je mama rekla da se manem dovlačenja prehrambenih proizvoda, neko je zadnji put čokoladu za kuvanje pojeo, a srebrnu foliju iskidao i razbacao svuda. Skupljala ju je pola sata i sa okolnih grobova.

Ubi sramota od ožalošćenih. Znam da ti nismo spakovali zube, iznenadio si nas odlaskom, ali računam da oni gore ponovo narastu i da ćeš moći da je lepo grizeš. Uvek je možeš na jeziku topiti, ako ponovo odlučiš da izvadiš sve zube zbog straha od popravke i zvuka brusilice.

Reci mi, kad uhvatim desni krak krsta ko da je tvoja desna ruka, jel osetiš dodir?

Jel dobra kafa što sam ti je skuvala? Vidim pola je nestalo iz šoljice, degustiraš. Nemoj, skuvaću ja svaki dan ako treba, što mi teško…

Mislila sam kad si umro da se bol otplače, da to ide ovako: Obući ću crninu, sesti i plakati. Možda i leći, ne ustajati iz kreveta, plakati, možda piti lekove za smirenje, čupati kosu, opet plakati, pa skoro sve isplakati i onda se smiriti i nastaviti dalje.

Malo sutra, ništa je ne oplakujem, ko kip živim. Nijedna suza ništa odnela nije. Sve radim, a kao da ništa ne radim i sve vidim, a kao da ništa videla nisam, i dani prolaze tako, a ja ostala u nekom od onih dana kad si dolazio na sprat kuće, pa još sa stepenica Srni vikao „Mileeee“, srkao malu kafu i očajavao kako je dosadno i kako ne znaš kuda bi u selu.

Nadam se da gore znaš kuda bi i da je priča o sedenju na oblaku sentimentalno osmišljena za naivne.

Ja bih da ti gore živiš sve ono što ovde nisi, da se ne plašiš, da te ne jede griža savesti, pošten si i odgovoran čovek, da znaš da kažeš koliko rad tvojih ruku vredi, da se ne pravdaš za cenu, da se ne pravdaš ni za šta, da manje vidiš sve što te nervira, da ne reaguješ ako si slučajno video, da ne proživljavaš ono što nije tvoje, ne preispituj se.

Ja bih volela da ti gore živiš drugačije od onoga kako si dole terao.

Ja odavno prepoznajem tebe kod sebe i zato ti kažem. Nije ti valjalo, ne valja ni meni. Zato ja sad kao pokušavam da menjam, a ide mi koliko i pokušaj da te vratim u žive.

Ako si se gore opametio, kupi kartu i idi u Australiju, neku nebesku zemlju kengura, jebo mali servis i promenu guma, registarcije. Kupi kartu i idi. To ti je bila želja. Plivaj u okeanu, pazi se velikih talasa i ajkula. Pokaži svima kako si zgodan i u 66-oj. Nemoj se ponovo vezati za jedno mesto, pa za par godina kukati kako je dosadno i kako se nema u njemu gde otići.

Kreći se. Pričaj sa ljudima. Zajebavaj se kako ti umeš, zasmejavaj ih gore ko što si dole nas.

Fališ, jebo ga, ko pluća. Bez tebe se teško može disati.

Kad uđem u stan, na čiviluku visi tvoj sivi šuškavac sa kapuljačom. Mama samo otežava stvar. Ne znam što ga ne sklanja, ovako ga svaki put mirišem pa mi ne bude dobro, pa uđem u sobu u kojoj si poslednji put udahnuo, krevet na istom mestu.

Kažem joj da ga gurne preko puta, kaže neće se moći prozor otvarati. I zato ja svaki put kad uđem u tu sobu, vidim tebe na tom krevetu i ruku koja visi i koju uzimam u svoju i plačem jer ti tako ruku nikad držala nisam, ne zato što nisam htela, već što se ti ne bi znao ponašati da sam probala.

A ja nisam htela da te zbunjujem.

Kad sam ti htela reći da te volim, kupila bih ti kompot od višnje, čokoladu za kuvanje i pitu od krompira. Mislim da si to znao, kao što sam ja znala da je tvoje „Nek si ti meni tako lepa“ ustvari uvek značilo „Volim te“.

Ova rupetina što zjapi po sred stomaka, sad je već jasno, neće se isplakati tek tako. Mrljaviće nas ko mama moju punjenu papriku viljuškom.

Ona ne ume da jede kad ti nisi preko puta nje. Sve nešto probada, gura po obodima, liči na dete koje jede boraniju po kazni.

Ako se nasmeje, kaže nek mi Bog oprosti.

Jebi ga, mama, nije smeh uvek sreća, ko što ni tuga nije samo plakanje.

Evo, me živi neplačući primerak koji nije znao da tuga ima milion lica, ali da sa svakim od njih boli jednako.

Molim te, ako već nećeš ustajati i čudom oživeti, obećaj mi, pa daj neki znak, da ćeš gore da živiš kurčevito, ko lav, ne ko miš. Jer ti jesi bio lav, samo to nisi mogao da skapiraš, pa onda nisi tako ni živeo.

Evo ti prilike da se razgoropadiš i bar malo me usrećiš.