Tužna sudbina petoro mališana: Stomak nas boli od gladi, plašimo se da će se kuća srušiti

Često smo gladni. Kad ustanemo ujutru, dešava se da nema šta da se jede. Boli me stomak, ali istrpim. Najviše volim da jedem meso, tražim od mame i tate, ali kažu – nema. Nije to najstrašnije. Uveče kad legnem da spavam, plašim se da se kuća ne sruši na nas…

Ovim rečima osmogodišnji Marko Petrović iz Žitkovca kod Aleksinca opisuje tragične razmere siromaštva u kojem odrasta sa bratom Milošem (6) i sestrama Marijom (14), Miljanom (13) i Ksenijom (2). Petoro dece živi sa roditeljima Sašom Petrovićem (48) i Bojanom Miladinović (40) u trošnoj čatmari od blata i pruća, staroj više od 100 godina, čije trule grede prete da se obruše svakog trena, piše Blic.

Detinjstvo im protiče u kući bez kupatila, toaleta, tekuće vode, bojlera, frižidera, bez ijedne igračke, u poklonjenoj garderobi i teškoj oskudici. Zbog duga od 8.000 dinara koji nisu imali da plate, struju nisu imali više od dve godine, tako da je mali Marko upaljenu sijalicu prvi put video sa godinu i po dana.

„Nikada frižider nismo imali“

Kada govore o svom siromaštvu, deca počinju tiho da plaču. Prvo najstarija Marija, odlična učenica VIII razreda OŠ „Vuk Karadžić“ u Žitkovcu i dete za primer u svakom pogledu, a potom, krijući suze, oči rukama pokrivaju i njena mlađa braća i sestre.

– Najteže mi pada što se kuća ruši, kad-tad će pasti na nas jer je mnogo stara. Nemamo kupatilo, pa zimi za kupanje grejemo vodu na šporetu, a leti je zagrevamo u flašama na suncu. Koristimo poljski toalet a imamo samo jednu česmu u dvorištu, odakle uzimamo vodu za kuvanje i pranje. Od kada sam se rodila, nikada frižider nismo imali. Leti nemamo gde da čuvamo hranu da se ne pokvari. Dešava se da smo gladni. Ja sam se jednom zbog gladi i sunca onesvestila dok sam se igrala u dvorištu kuće. Sagla sam se da uberem cvet, i odjednom mi se sve zamračilo pred očima. Dok sam bila mala, odem kod druge dece pa posle plačem kad dođem kući jer mi nemamo ništa od toga što imaju oni. Sada retko i idem jer nemam gde da pozovem drugarice – priča Marija.

Ona uprkos ekstremno teškim uslovima života, u dnevniku ima sve petice.

– Domaći pišem na kolenima jer nemam gde. Stavim sveske na krevet na kojem spavam sa sestrom Miljanom, čučnem i pišem. Teško mi je da učim jer smo svi u jednoj sobi. Nemam svoj kutak gde mogu da se sklonim. Najveća želja mi je da upišem medicinsku školu, ali strahujem da će mi propasti snovi. Najbliža je u Nišu, a ne znam kako bih putovala ili stanovala tamo – priča Marija.

Miljana želi naočare, Miloš igračke

Miljana kaže da se dešava da ujutru kad ustanu nemaju šta da doručkuju.

– Odem u školu, pojedem užinu, pa kad se vratim kući opet sam gladna jer nema šta da se jede. Teško učim jer ne vidim dobro, trebalo bi da idem na preglede za nove naočare, ali odakle para za autobuske karte. Zato kad čitam moram knjigu skroz da približim do lica. Bliži se kraj školske godine, a ni Marko ni ja opet nećemo na ekskurziju. Svake godine svi idu, a samo ja ne. Tužna sam zbog toga – priča tiho devojčica.

A mali Miloš mašta o igračkama. Bilo kakvim, jer nema nijednu.

– Imam samo dve izbušene lopte kojima se igram sa bratom Markom. Mnogo volim tenisera Novaka Đokovića, ali nam TV ne radi, pa ne mogu da ga gledam kad igra. Voleo bih da jednog dana kad porastem i ja budem teniser – otkriva Miloš.

Seda za maleni sto na kojem ručaju. Imaju samo dve stolice u kući. Pred Markom i njim je kesa suvog hleba. Nemaju ni tanjire, jedu iz kese.

– Čiko, najviše volim da jedem „smoki“, ali mi to nemamo – kaže nam uz širok, iskreni dečji osmeh na licu.

Saša radi sve moguće sezonske poslove za dnevnicu od 500 do 1.000 dinara, ali sve odmah ode na hranu i troškove.

– Od 2009. do 2011. bili smo bez struje zbog duga od 8.000 dinara koji nismo mogli da platimo. Marko se rodio i nije znao šta je struja sve do 1,5 godina starosti. U tom periodu samo za sveće i baterije nismo mogli da zaradimo. Pozajmio sam deo novca, pa smo nekako platili i sad imamo struju – kaže Saša.

Maturska ekskurzija, haljina

Marija je posebno tužna jer još ne zna da li će moći da ode na matursku ekskurziju i proslavu mature.

– Nemam novac ni za proslavu ni za matursku haljinu, cipele, frizera… Maštam o svojoj haljini koja bi bila svetloroze boje. Uz to treba i torbica i cipele. Volela bih da imam frizuru sa loknama, ali meni je sve to tako daleko i nedostižno jer nemam ni 2.250 dinara, koliko je potrebno platiti za proslavu mature u restoranu. To je za nas mnogo para, a kamoli kupovina haljine i sve ostalo – tužna je Marija.

Ona još uvek ne zna ni da li će ići na matursku ekskurziju.

– Prijavila sam se, ali nemamo da platimo. Ako ne bude neko mesto gratis, neću moći da idem ni na matursku ekskurziju u Novi Sad. A tako bih želela – veli Marija.

Dečak mašta o svom krevetu

Marko se poverava da svake noći, pre nego mu san dođe na oči, mašta o sreći.

– Najviše bih voleo da imam svoju sobu i krevet u kojem bih spavao sam. Sada u istom krevetu spavam s Milošem, Ksenijom i mamom. Toliko je tesno, da u toku noći ne mogu da se okrenem – poverava se Marko.

Majka ima samo jedno oko, ali veliko srce

Porodica živi od 11.000 dečjeg dodatka i 21.000 dinara socijalne pomoći, što je nedovoljno i za osnovne potrebe. Majka dece Bojana je u saobraćajnom udesu pre 20 godina izgubila jedno oko, ali ima veliko srce. Odrasla je u domu za nezbrinutu decu.

– Borimo se i ja i suprug da decu izvedemo na pravi put, da budu dobri ljudi. Nadam se da će makar moja deca jednog dana moći sama o sebi da se staraju i da im neće biti potrebna socijalna podrška. Kad dobijemo novac, kupimo namirnice, sredstva za higijenu, ostalo ide za račune i deci za užinu. Nemamo frižider, pa ništa ne možemo da sačuvamo od hrane. Hranu kuvam na malom rešou s jednom ringlom. Od posuđa imam samo dve male šerpe. Muke su oko pelena, kupimo jedno pakovanje, a kad potrošimo, imamo problem jer nema vode u kući pa pranje nije opcija. Ksenija od kada je rođena spava sa mnom u krevetu, nema ni kolica pa je sve vreme u rukama. Deca su dosta emotivna, plaču za sve što nemaju – iskrena je Bojana, prisećajući se i kako je Miloš bio u bolnici 17 dana zbog zapaljenja pluća, jer često nemaju ni dobru obuću, pa se deca prehlade.

Kako da pomognete

Svi ljudi dobre volje koji žele da pomognu deci mogu da pošalju SMS na humanitarni broj 2552 ili da uplate sredstva na dinarski tekući račun „Blic fondacije“: 2750010221949709 90 ili na devizne račune 10221949724 45 – za uplate u evrima; 10221949711 84 – za uplate u švajcarskim francima i 10221949717 66 – za uplate u dolarima, Societe Generale Srbija, Beograd.