Već godinama stručna javnost traži od državnih organa analize efekata privlačenja stranih direktnih investicija i ostaje uskraćena za kvalitetan i potpun odgovor. Ovih dana javnost saznaje da je italijanski proizvođač obuće Geoks odlučio da napusti Srbiju, nakon isticanja državnih subvencija, i verovatno preseli proizvodnju u neku susednu zemlju gde će opet dobiti pomoć države i još jeftiniju radnu snagu.
Otvara se pitanje da li nas čeka talas takvih poteza u narednim godinama i kakvi su onda efekti subvencija. Da li se isplati privlačiti investitore koji su tu samo dok traje državna pomoć? Da li tih nekoliko godina zapošljavanja ljudi vredi desetine miliona evra subvencija i da li možda sprečava razvoj domaćih malih preduzeća u toj industriji?
Geoks je prema ugovoru sa Vladom Srbije potpisanim 8. oktobra 2012. godine dobio od države 11,25 miliona evra (1,4 milijarde dinara), odnosno subvenciju od 9.000 evra po zaposlenom za investiciju od 15,8 miliona evra u pokretanje proizvodnje u Vranju u roku od tri godine uz obavezu zapošljavanja najmanje 1.250 ljudi.
U januaru 2016. godine započela je proizvodnja u Geoksu, odnosno firmi Tehnik development kako se zove Geoksova firma registrovana u Srbiji. Na kraju 2016. godine bilo je zaposleno 1.278 radnika, na kraju 2017. ukupno 1.340, zatim naredne godine 1.269, pa 2019. 1.283 i na kraju prošle godine 1.300 ljudi.
U tih 1,4 milijarde dinara nalazi se i besplatno zemljište dobijeno od lokalne samouprave na kom je napravljena fabrika koje je vrednovano na 62,2 miliona dinara.
Od 2016. do kraja 2020. godine ova kompanija je na osnovu finansijskih izveštaja iz APR-a na bruto plate zaposlenih potrošila 3,8 milijardi dinara, pa je tako subvencija pokrila skoro 40 odsto ukupnih troškova radne snage.
Ako uzmemo u obzir izjave zvaničnika da se subvencije isplate kroz uplate poreza i doprinosa, stvari u ovom slučaju ne stoje baš dobro.
Naime, kompanija je za ovih pet godina za poreze i doprinose na teret poslodavca platila državi 640 miliona dinara, a još za porez na imovinu i druge lokalne poreze i naknade oko 54,5 miliona dinara.
Poreza na dobit nije bilo pošto je, iako je ostvarena dobit u četiri godine osim 2020, iskorišten poreski kredit. Onda ispada da je Geoks od države dobio dvostruko više subvencija nego što je za pet godina uplatio u budžet.
Da bi ocenili da li se subvencija isplatila ili nije, prema rečima Milorada Filipovića, profesora sa Ekonomskog fakulteta u Beogradu, potrebno je izračunati šta je dato, a šta je dobijeno.
„Ipak veliki je problem što 1.200 ljudi ostaje bez posla. Oni su verovatno ispunili investicionu obavezu, radili pet godina i idu dalje, negde gde su našli bolju ponudu, a koliko čujem to bi mogla biti Albanija. Ta industrija ne trpi visoke troškove, rade sa malim marginama i ako je sada ovde prosečna plata 500 evra, oni odlaze tamo gde je 400 evra. Dugo se pokušavala privatizovati Koštana, nudio se i besplatan prostor i sve bezuspešno. Tako da je uspeh što su oni došli i organizovali proizvodnju. Pitanje je šta bi ti ljudi radili ovih pet, šest godina. Ulaganje u mašine nije jeftino, a što je najvažnije Geoks ima svoje tržište, što naši mali proizvođači nemaju“, ocenjuje Filipović.
Za Danicu Popović, profesorku na Ekonomskom fakultetu, to što je neko radio pet godina znači da je ipak imalo ekonomskog smisla.
„Problem je što je poslovno okruženje takvo da investitori odlaze ako nema subvencija ili privilegija. U normalnim zemljama sa efikasnim pravosuđem i obrazovanom radnom snagom dolaze sami. Inače, firme dolaze i odlaze, osnivaju se i propadaju. To je normalno. Tako će se i ljudi tamo snaći, jer moraju da prežive. Kada je u Čačku ugašena Sloboda 1990-ih, Čačak je postao grad sa najvećim brojem malih preduzeća. Sada je problem što niko ne može ništa da radi ako mu ne dozvoli vladajuća stranka. Zar mislite da ljudi kojima kažu da nose pelene na posao ne bi otišli bilo gde drugde da rade“, zaključuje Popović za Danas.
Dodaj komentar