finska-obrazovanje
Magazin

Šta rade deca u Finskoj kada pada kiša, a šta u Srbiji?

Finska je poznata po fantastičnom sistemu obrazovanja. Rad sa decom u Finskoj se često uzima kao najbolji i najmoderniji pristup edukaciji mladih naraštaja. A kakav odnos Finci imaju prema deci najbolje svedoči sjajna priča koju je napisala doktorka Violeta Nestorov na portalu Zelena učionica.

Njen tekst prenosimo u celost.

Kiša pada iz dana u dan, ali to ne znači da to vreme deca moraju da provedu pasivno, uz TV program ili uz mobilni telefon.

Sećam se kada smo u okviru stručne posete pre par godina stigli u Finsku, dočekala nas je kiša koja je padala i po više puta na dan. Prvi susret sa Helsinkijem ostao nam je u sećanju po tome što se uprkos kiši život normalno odvijao.

Kiša je padala, a mi smo bili opremljeni kišobranima i nepromočivim jaknama. Pored nas su šetali roditelji sa decom.

Finci. Šetali su i razgovarali. Iz dečjih kolica virile su nogice koje su bile mokre od kiše. Malo dalje, grupa dece je šljapkala po baricama. Smejali su se i zabavljali su se. Prošle godine smo posetili i Švedsku i videli decu koja se slobodno igraju u prirodi, igraju se blatom i to u vrtićima i školama.

Kiša u Beogradu

Kod nas deca to mogu da vide samo u crtanom filmu kada Pepa Prase sa porodicom šljapka po blatnjavim baricama.

A svako dete bi to poželelo.

Danas smo se svi našli u Beogradu kada je počela da pada kiša. Podsetili smo se scene iz Finske, ali na našim ulicama nisu se mogla videti deca.

Mirno popodne, kiša je prestala da pada, a na šetalištu nema ljudi. Samo barice. Roditelji imaju puno razloga da ne izvedu decu: da se ne pokvase, da se ne isprljaju, da se ne prehlade…

I onda kada dovedu dete na logopedski ili defektološki tretman, roditelji se žale da dete ceo dan sedi ispred kompjutera. Da gledaju crtane filmove i igraju video igre po ceo dan, da im je loša pažnja i da teško uče.

U praksi vidim da deca nisu svesna svog tela i svojih motoričkih mogućnosti. Loše trče, padaju i loše se orijentišu u prostoru. Razvoj govora kasni.

Dalje, sve češće nam dolaze roditelji sa decom koja imaju problem senzorne integracije. Normalno, različite draži se primaju putem čula (senzora) i zatim se, jednostavno rečeno, informacije dobijene iz čula objedinjuju i obrađuju u mozgu.

Na primer, ako dodirnemo nešto vruće, ruka će „poleteti“ da se skloni. Senzorna integracije je u stvari adekvatna reakcija na informacije koje su stigle iz čula i koje su obrađene u nervnom sistemu.

Deca koja imaju poremećenu senzornu integraciju, ili kako se kaže senzornu dezintegraciju, mogu da budu neosetljiva ili previše osetljiva na određene nadražaje.

Mogu da im smetaju određeni mirisi, zvuci ili pokreti koji su uobičajeni za dečju igru. Ima dece kojoj veoma smeta da pokvase rukave kada peru ruke ili da im kap vode padne na kožu.

Najbolja mera prevencije i najbolji način da se poveća delotvornost defektoloških i logopedskih tretmana je da dete ima što više aktivnosti u prirodi, poput šetnje po kiši, nakon kiše uz igru šljapkanja po baricama i blatu.

Detetu treba dozvoliti da hoda po travi ili po lišću jer tako stimuliše mnoga čula: oseća pod nogama da je zemlja meka ili tvrda, ako se penje uz brdo vežba ravnotežu, čulom mirisa oseća miris trave, čulom sluha registruje zvuk lišća na vetru itd.

Dete treba pustiti da trči, da padne, da oseti da je mokro i da oseti bol kada padne.

Sve to je prirodan način odrastanja deteta od koga smo se danas udaljili, a posebno u urbanim sredinama.

Pokret je za decu lekovit i pomoću pokreta deca bolje napreduju i to se odražava na sve aspekte razvoja, od razvoja govora do učenja u školi.

U svemu tome je najvažnije da roditelji sa decom kvalitetno provode vreme i to u igri i u fizičkim aktivnostima. Ni kiša ne treba da nas spreči da zajedno krenemo u šetnju, jer, kako kaže narod, po kiši deca brže rastu.

7 dokaza da je „dosadna“ Finska najkul zemlja na svetu

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku