Veliki Rio Tinto „otišao“, ali država pravi 250 malih za 4 milijarde €

Realizacija projekta „Čista Srbija“, zvanično je počela u avgustu prošle godine potpisivanjem aneksa ugovora između Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, kineskih investitora CBRC i predstavnika 14 lokalnih samouprava. Radovi u Vranju, Kragujevcu i Kladovu zvanično su već počeli, a u provoj fazi su na listi još Varvarin, Кnić, Banja Vrujci, Кrupanj, Lajkovac, Mionica, Кučevo, Svrljig, Lazarevac, Veliko Crljene, Obrenovac, Novi Bečej i Novi Sad.

Po rečima ministra Tomislava Momirovića, u započetoj fazi projekta trebalo bi da bude izgrađeno 26 postrojenja za preradu otpadnih voda i blizu 700 kilometara nove kanalizacione mreže, a za pet godina ukupno 7.000 kilometara kanalizacije i više od 250 novih postrojenja.

Iako projekat na prvi pogled zvuči kao dugo očekivano rešenje za Srbiju u kojoj više od trećine domaćinstava nema kanalizaciju, a više od 90 odsto otpadnih voda završava u rekama, sagovornici lista “Nova” upozoravaju da bi zbog načina na koji se sprovodi i izbora tehnologija zemlja mogla da dospe u još veći problem.

Advokat Jovan Rajić iz Regulaturnog instituta za obnovljivu energiju (RERI) objašnjava da se od početka sve izvodi netransparentno, putem direktnih pogodbi, bez raspisivanja tendera, javnih nabavki i javno dostupne dokumentacije.

– Da se u ovom projektu planira upotreba zastarelih tehnologija za prečišćavanje voda saznali smo tek iz gotovih Studiju uticaja na životnu sredinu, kad su delovi projekta već počeli. Da bi do toga došli bilo je potrebno da se jako interesujemo i da to vide stručnjaci koji se razumeju tehnologije – kaže Rajić, prenosi portal Nova.rs.

Objašnjava da je investitor u obavezi da u studiji uticaja ponudi varijantna rešenja – uporedi dve, tri tehnologije i obrazloži zbog čega bira jednu od njih, a u slučaju “Čiste Srbije” izbor je pao na zastarele i loše, jer najnovije nisu uopšte razmatrane.

– Svako planirano postrojenje je “mali Rio Tinto” jer zauzima veliku površinu, zagađuje okolinu, smrdi, zahteva preveliku količinu energije, premnogo novca za izgradnju, zatim održavanje, i ima dobre šanse da već za dve, do tri godine ne bude upotrebljivo – priča za list “Nova” profesor emeritus za vodne i ekološke sisteme Imperijal koledža u Londonu dr Čedomir Maksimović, koji se više od tri decenije bavi upravljanjem urbanim vodama.

Postrojenja rađena po zastareloj tehnologiji, razvijenoj pre više od pola veka, prema rečima profesora, zahtevaju mnogo, do 15 puta više prostora od savremenih i jako smrde.

Zbog velike udaljenosti od mesta ispuštanja fekalnih voda zato zahtevaju glomaznu infrastrukturu, što dodato povećava cenu izgradnje, ali i potrošnju energije.

Uz to, dok kanalizaciona voda od mesta ispusta stigne do mesta za prečišćavanje, u njoj se na svakom kilometru razvija sve veća količina toksičnih, uglavnom agresivnih sumpornih jedinjenja, koja nagrizaju cevi i uz to otežavaju proces prečišćavanja.

Značajnu prednost nove tehnologije ogleda se i u tome što se kod nje bakterije koje čiste vodu od organskog zagađenja, kako objašnjava profesor, ne plivaju slobodno u velikom bazenu i nasumično “hvataju hranu”, već kod njih voda protiče kroz mrežu sa “grozdovima” velikog broja skoncentrisanih bakterija.

– Sa starom tehnologijom je potrebno dan, dan i po da se prečisti voda, a u slučaju kiše koja obavezno spere mikroorganizme, potrebno je i do nedelju, dve. Sa novom je za čišćenje dovoljno oko sat, sat i po – objašnjava profesor.

Naglašava da samo savremen sistem za prečišćavanje troši četiri puta manje energije. Uz to postoji i značajna ušteda struje koja bi se trošila na dovođenje otpadnih voda, jer ovi sistemi za razliku od starih ne smrde i dovoljno su mali da mogu da se prave u tamo gde je najzgodije – u delovima grada do kojih fekalna voda silazi gravitacionim putem. Uz to bi mogla da se biraju i mesta na kojima postoji potreba za tako prečišćenom vodom koja bi, na primer, mogla da se koristi za zalivanje.

Nova tehnologija se već primenjuje na više od 300 mesta širom planete, a profesor kao jedan od primera navodi sistem u gradskom parku u Šenženu u Kini, gde otpadna voda nakon prečišćavanja postaje boljeg kvaliteta od pijaće, i nju u procesu proizvodnje koristi fabrika čipova za Eplove mobilne telefone.

Profesor dr Maksimović navodi da bi Beograd, izgradnjom više manjih postrojenja umesto jednog velikog centralnog u Velikom selu i četiri satelitska, kao što je zamišljeno, mogao samo na pratećoj infrastrukturi da uštedi između 180 i 230 miliona evra.

Umesto toga, kako kaže, u planu je realizacija projekta starog 50 godina, koji je, na zahtev države, nezakonito privatizovan Institut “Jaroslav Černi” samo stavio u novo pakovanje.