Igor Todorović domaćoj javnosti mnogo je bio poznatiji kao Doktor Igi i kao jedan je od prepoznatljivih simbola domaće muzičke scene devedesetih godina prošlog veka.
– Ja sam devedesetih bio pun kao brod, zarađivao po 30.000-40.000 maraka mesečno. Meni su najlepše godine u životu upravo te devedesete, bio sam mlad, uživao sam, dosta putovao, zaradio mnogo para i najlepše od svega je što sam ih zaradio pošteno, nikome nisam ukrao, ni oteo. Imao sam tri automobila, jahtu, gliser. U to vreme sam mogao po 15, 20 drugara da vodim na skijanje, radilo se jeste, ali se i uživalo – rekao je on svojevremeno za domaće medije.
Iako je od 2005. izgubio prvo brata, koji je imao samo 31 godinu kad je umro od raka, potom oca, a onda 2013. godine i majku za koju je bio izuzetno vezan. Uprkos svim parama i obožavateljkama živeo je s njom do poslednjeg dana u kući na Banovom brdu.
– Odrastao sam u fenomenalnoj porodici: otac je bio profesor fizičkog u hemijskoj školi i glava kuće u patrijarhalnom smislu; mama je radila kao inženjer tehnologije u Institutu za nuklearne nauke u Vinči, i kao intelektualci, vaspitali su i mene i pokojnog brata da ne budemo pohlepni, već da cenimo ono što imamo u životu. Mene pare nisu promenile, i dan danas se družim sa istim ljudima s kojima sam se družio pre karijere, nikad nisam zaboravio stare prijatelje koliko god da je bilo novih – rekao je muzičar.
– Samoća je teška sama po sebi. Nikad nisam živeo sam i nisam navikao na to. Baš pre neki dan sam bio na Topčiderskom groblju gde su mi brat, otac i majka sahranjeni zajedno, u jednoj grobnici. Uvek kad mi se nešto desi, lep ili ružan trenutak u životu, odem na groblje, zapalim sveće i ispričam im šta ima novo. Znam da ne mogu da me čuju, ali tako se osećam lakše. Poslednjih 7-8 godina smo mama i ja ostali sami, ali ona je počela da kopni već pre osam godina, kad je izgubila sina, mog brata, 2005. godine. Ivanova smrt je potresla celu porodicu i od tad smo svi počeli da živimo neke nove živote, a nismo bili spremni na to – rekao je jednom prilikom za magazin „Story“.
– Tata je umro 2006, bio je profesor fizičkog u hemijskoj školi ovde na Banovom brdu, bio je legenda Čukarice, bivši reprezentativac Jugoslavije u gimnastici, baš su ga voleli. Dovoljno govori to što mu je na sahrani bilo 500-600 ljudi, kao i na bratovoj. Najteži mi je taj osećaj da na ovoj planeti nema više moje krvi i da više nema nikoga ko mi želi dobro kao roditelji. Mislim da se maminom smrću zatvorio taj neki krug koji se otvorio bratovljevom. Tužno mi je kad pogledam tu našu veliku kuću na tri nivoa kako zvrji prazna. Sedim uveče i gledam TV, niko ne zove telefonom, ništa. To su situacije u kojima čovek lako može da odlepi. Međutim, ja sam dosta psihički jak i mislim da dobro izdržavam. Za sad. Ne znam dokle ću. Šta god da se desi, ja sam tu gde jesam, imam krov nad glavom i biću dobro. Nikoga nisam niti uvredio, niti povredio, niti razgnevio, mislim da će mi Bog tako i vratiti – rekao je on.
Izvor: Lepa&Srećna
Dodaj komentar