Brutalna, intimna i iskrena ispovest doktora Žujovića tera na razmišljanje i opominje

Iz dana u dan raste broj zaraženih koronavirusom u Srbiji, a bolnice su sve punije. Najveći teret pandemije koja je paralisala svet nesumjjivo podnose medicinski radnici, koji se direktno izlažu riziku i nebrojane sate provode u zaštitnim skafanderima.

Jedan od njih je i pulmolog iz beogradskog Zavoda za plučne bolesti i tuberkulozu Dejan Žujović.

Na svom Fejsbuk profilu on je sa nama podelio sve svoje emocije i strahove. Intimna i iskrena ispovest, a njegove reči teraju na razmišljanje i opominju.

Ispovest doktora Žujovića prenosimo vam u celosti.

Priznajem vam, a vi ako možete – shvatite. Ovo pišem uz lepu količinu Jacka. Slušam ovu pesmu i mislima sam otišao u tri lepe materine. Pink Floyd. I stvarno bih voleo da si ovde. Pored mene. Ranjivog. Emotivnog bez svoje volje. Moram da ti priznam. Ti si stvarno jedina osoba koju želim pored sebe. Da me isceliš. Napraviš ponovo jakim. Nasmejanim. Da ponovo volim punim srcem, jak i gizdav. Priznajem. Danas sam plakao u svojoj ordinaciji.

Ponovo sam u skafanderu. Ljudi sa koronom, kao talasi zombija nadiru i nadiru. Moje koleginice su promenile svoju fizionomiju. Dok se skidamo sve ih teže prepoznajem. Nije normalan taj broj pregleda za jedan dan. Sve vreme slušam muziku u ordinaciji i pokušavam da budem pozitivan. Do večeras. Do Milana. Poslednji pregled. Ulazi delija poput mene. Visok, krupan, pravi muškarac. Otresit. Glave mu je došao pedeseti rođendan, a od mene je mlađi dvadesetak dana. Proslavio ga je u Sarajevu. Gledam mu snimak pluća i vidim kako će ova priča da se završi.

Obostrana ružna pneumonija. Stavljam mu pulsni oksimetar na prst i ono govno nikako da prebaci 86-87. Mamu ti jebem. Daj čoveku šansu! Šaljem ga na gasne analize i izlazim iz ordinacije malo da proluftiram glavu.

Dok se vraćam vidim Milana i ženu koja mu pomaže da obuče jaknu. Prilazim im i zajebavam je da treba da ga pomazi po glavi i kaže mu dragi moj… I tu mi se već srce steže… U ordinaciji gledam rezultate i objašnjavam im da čovek večeras mora da legne u Arenu. Njemu pričam o torbi sa stvarima, a sve mi je tako blisko. Sećam se svoje torbe i svog odlaska u bolnicu. Milan vadi telefon. Priča majci da mora da ide u bolnicu. Saginjem glavu i nešto kuckam po tastaturi i prve suze kreću. Okrećem se ženi i pričam joj da mora da mu bude podrška, kao što sam i ja takvu podršku imao, dok podrška ulazi u moju ordinaciju. Gledam ga, svestan rizika, i trudim se da budem što vulgarniji, siroviji, krijući suze iza naočara. Milane, pičko, nemoj da zajebeš, nego da mi dođeš na kontrolu!

Zato, svi vi, koji laprdate o nepostojećoj bolesti, o ovome i onome, nabijem vas na ….. Da ste vi tu torbu punili svojim stvarima, znali biste. Da vas je taksi vozio do bolnice, dok gledate grad kroz prozor i razmišljate, znali biste. Da ste ostali sami u bolesničkom krevetu, znali biste. Samo ja znam šta mi je kroz glavu prolazilo. I zato nemam nameru da vam se uopšte svidim, briga me. Znam šta je ovaj život i šta je u njemu važno. Ti, mala, dok ovo čitaš, ti si mi važna, i moja deca. I to je sve. Briga me više. Dok sam ležao u krevetu i razmišljao o mogućnostima čvrsto sam odlučio. Bude li krenulo ružnim putem, ovakva strvina kakva sam, imaću snage da odbauljam do terase. Da umrem kao čovek. Mirišljav i lep. Svarogu se takav ide.

Hvala koroni na jednoj stvari. Što me je probudila. Tako ležeći, razmišljao sam. U jednom trenutku videću Kosača koji dolazi po mene i znam o čemu ću da razmišljam. Zašto sam bio takva pička, zašto sam ćutao, zašto nešto nisam uradio? Zašto sam kalkulisao? Zašto sam igrao za raju, a ne za sebe? Za ono što sam ja? Za ono za šta su me otac i majka napravili? Dokle više sabijanja? Dokle kompromisa? I rešio sam da iz bolnice izađem kao čovek. Da započnem pravi život. Bez kalkulacija. Ubiće me? Pa šta? Već sam bio mrtav toliko puta. I tako je krenulo. Prvi intervjui prepuni besa i agresije. Pojavljivanja na televiziji bez i jedne izgovorene reči da nije iz duše i ove velike glave izašla. Emocija i znanje.

Čestitost. Ne sviđam vam se? Briga me. Uvek će biti ljudi koji će prepoznati. Ceniti.

Ovaj put kojim sam krenuo je metarfoza. Menjam sebe. Želim da promenim društvo u kome živim. Kako? Na najjednostavniji mogući način. Da budemo pošteni. Etični. Moralni. Na najteži mogući način, znači. Da shvatimo da kontroverzni biznismen nije ništa drugo nego bezobrazna lopina. Da pustim poštenu braću iz policije da pohapsi, pobije ako mora, sav ološ koji se nakupio, a ima ga oha-ha. Ovo će Đilas da kaže? Jeremić? Grbović? Obradović? Neće, rođaci, oni žele ni da smrde, ni da mirišu. Oni žele da se dopadnu. Samo im RTS nedostaje. Daleko su vaše varoši od Beograda, muka je doći do njih, razgovarati sa ljudima.

Za razliku od njih, Pokret za sve moje ljude skoro celu svoju energiju ulaže da ljudima objasni ovu pošast koja može da desetkuje naše društvo na svaki način. Objašnjava ulogu Službe u celoj priči. Ne procenjuje BIA dokle će epidemija da traje, nego upravlja svim ovim idiotima koji šire sumnju, laž i gluposti svih tipova. Ove predugačke poruke koje se šire društvenim mrežama ne smišlja prodavačica iz pekare, nego Đuro, momak sa brda. U smutnim vremenima iluzija je njegova veština. Zato se Pokret izlaže najvećim rizicima.

Sinoć, tokom večere, pita me prijaatelj, Ko te čuva? Ja lepo kažem, Niko. On odgovara da sam ili najveći ludak ili čovek sa najvećim cochones. Ne shvata. Nije me briga. Znam dobro, da ako neko želi da ti naudi, ne možeš se nikako zaštiti. Ali nije me ni briga.

Tim potezom bi učinili najveću uslugu ideji koja mi je u duši. Od Novog Pazara do Subotice su naši ljudi. Obrazovani, kulturni, nepotkupljivi. To bi im bilo zadnje. Ima ovaj čovek mnogo svoje braćale. Pola ljudi koje sam lečio da ustane, pa ne bi jedan napredni gmaz ostao u ovoj zemlji. Da vas se plašim? Taj film nećete gledati, rođaci. To je taj novi Žuja, postcorona model. Ali i dalje nije gladan, nije željan.

U jednom trenutku, a jedva čeka da taj trenutak brzo dođe, predaće štafetu mlađem, pametnijem, podjednako poštenom. I otići će. Da bude sa onom koju sve vreme želi da bude tu. Da živi. Da voli. Da bude ono zašta ga je Svarog i napravio. Muškarac jednoj ženi. Vi se pržite vlašću, funkcijama, ali srešćemo se u nekoj Valhalli, pa ćemo da vidimo, rođaci, ko je život bolje trošio.

A vama, dragi moji čitaoci, pamet u glavu. Ne trebaju vam ovakva životna iskustva. Čuvajte se. Držite distancu, stavljajte jebenu masku u zatvorenim prostorima. Ne želite da budete statistika.

A ti, Milane, ako čitaš ovo u Areni, ne budi sisa, nego na nogama, kako dolikuje čoveku, izađi iz nje. Vodi te ovaj preemotivni doktor na pijanku koju nećeš da zaboraviš. Ima da se igramo sa muzikom vesele geografije, od Makedonije do Dalmacije. Samo nemoj da zajebeš. Nema ova zemlja delija za bacanje. A vi, anti-vakseri, teoretičari zavere i ostali “prosvećeni“ naši sunarodnici – dođite u svako doba dana u moju ordinaciju bez maske i sedite da svedočite. Ili otiđite na najbliže covid odeljenje, odnesite pomorandže ljudima, bez maski, naravno. Proći će i ovo jednog dana, ali ostaće trag vaših gluposti, vaših loših misli i vašeg zatrovanog mozga. Možda i tada budete vređali, ali ja ću da budem daleko, sa ovom pesmom na ušima i nečijom rukom u ruci. Ne ide mržnja na ljubav, shvatite rođaci…