decak-pretio-drugu
Magazin

Kako smo od „ćorava, ćorava“ stigli do „ti ćeš meni da lomiš p.čku, dođi da te izlomim pred celim svetom“

Naravno da ću da kažem „u moje vreme“, jer u moje vreme nije bilo moguće na društvenu mrežu okačiti snimak u kom vulgarno pretiš vršnjaku, pozivajući ga da dođe ispred zgrade da mu „polomiš p.čku“, a što je pre par dana uradio jedan desetogodišnjak iz Beograda i šokirao javnost (ne znam više kako se posle svega bilo ko može bilo čim šokirati)

„I sam znaš da si glup i ružan k’o k*rac“

On u tom snimku koji je ogroman broj ljudi delio po mrežama preti svom drugu, jer mu je ovaj navodno preoteo simpatiju.

Kada sam pogledala snimak, odmah mi je bilo jasno da mali lupeta, nesvestan zapravo svih psovki i uvreda koje mu izlaze iz usta bebećim glasom. Lepo se može videti da je to usput pokupio, čuo negde, dominatan je prostakluk svuda, pa rešio da drugu pripreti poput pravog krimi – zadrugarskog – političarskog – estradnog čoveka današnjice .

„Hoću da mu poručim da se ne k*rči da mu ne bi izj*bao celu porodicu! Mamu ti j*bem nesposobnu, ti ćeš meni da lomiš p*čku?! – izgovara dečak na snimku.

On ga zatim poziva da dođe u njegov kraj da ga „izlomi pred celim svetom“.

– I sam znaš da te je ostavila zbog mene, i sam znaš da si glup i ružan k’o k*rac. ‘Aj dođi u ovaj ovamo kraj ako smeš – završava dečak.

Porodica na izdisaju

Snimak je, logično, digao prašinu posebno što postoji još jedan u klinčevoj režiji u kom preti da će da se ubije.

Direktorica škole koju dečak pohađa izjavila je da je majka bila na razgovoru, ali da celu stvar nije shvatila ozbiljno, jer ona veruje da se njen sin samo šalio.

Ok, poštujemo, „mama najbolje poznaje svoje dete“.

Mi živimo u vremenu u kom je porodica na izdisaju, taj stub, utočište i potpora. Roditelji samleveni ko kroz mašinicu prikačenu za klimav astal jure novac, čuvaju posao, ako nemaju posla ili im malo, odlaze u beli svet pa odatle s decom pričaju preko vibera i skajpa.

Slobodno vreme bahato koriste buljeći u ekrane, dok dete kraj njih radi isto. Fotkaju se pred decom, gledaju snimke pred decom, komentarišu vesti i estradu pred decom, verujući da deca „još uvek ništa ne kapiraju“.

Važi.

Neko drugo vreme

Deca sve upijaju i to mnogo više očima, nego ušima, pa ako odlučimo da im naknadno solimo pamet, biće kasno, već su dugo gledala u nas i ono što radimo.

Ne sećam se da su me roditelji ikad seli pred sebe i naširoko upozoravali o pošastima droge, duvana, duvanja lepka, krađama, seksu bez zaštite… pa opet ispala sam dobra. Jer kad gledaš poštenog radnika Tekstilnog kombinata i poštenu akušersku sestru kako pošteno zarađuju, kako poštuju ljude, kako čine dobro, kako se trude da sa svojih dvadest prstiju skupa stvore dom, jer podstanarstvo već dugo traje i već se lepi na pluća ko vlaga na zidove… onda ni ne možeš ispasti loš (teoretski, praksa daje izuzetke).

Imali su poslove (živeo socijalizam!) koji su im omogućavali da se vrate najkasnije do tri poslepodne da bi ostatak vremena bili sa nama, kod kuće. Ako mi već nismo bili na livadi i jurili loptu ko divlji konji.

Dva puta su se neki ljudi požalili na nas

Prvi put kad je devojčica iz zgrade rekla tati da nećemo da se igramo sa njom. I drugi put kad je brat u prepirci drugarici rekao „ćorava“. Oba puta sa nama se razgovaralo kao sa delikventima (u najmanju ruku) sa pretnjama da svetlost dana nećemo videti ako se slične stvari ponove.

Nisu se ponovile, jer smo hteli da vidimo svetlost dana. U šta bismo, inače, gledali? U tatu kako kuka da ga boli čir ili u mamu koja kuva večeru.

Nismo bili manje živi od današnje dece, samo su naši “alati” ili kanali da iživimo svoju energiju ili dečiju ludost bili drugačiji.

I mi smo umeli međusobno da se opsujemo ili potučemo, ali to se nije širilo dalje, nije postajalo džaba teatar za široke narodne mase okupljene oko mreža. Nije se dizala prašina i uključivalo ministarstvo unutrašnjih poslova ili prosvete, kamoli Centar za socijalni rad i mediji.

Nismo bili u prilici, kao današnji klinci, da za svoje budalaštine dobijemo lajkove ili preglede ili šerovanja. Da dobijamo aplauz!

Ne mogu se danas deca podizati ko nekad “sama”

Roditelji nikako da se trgnu i shvate da je vaspitati i sačuvati decu u ovom vremenu postalo izazov koji zahteva da se upregnu sve sposobnosti, znanja, snage, vreme, nervi, kapaciteti, vijuge.

Ne mogu se danas deca podizati ko nekad “sama”, jer ako su budu podizala “sama” baciće se sa zgrade, preseće vene jer im je plavi kit igrica tako rekla, nalupaće drugara u školskom wc-u i snimiti sve to, snimaće i devojčice pa ih ucenjivati jer su u svoje glave natovarili gluposti i bizarnosti za sva vremena (obično onda kada roditelji misle da gledaju neki crtani).

Klinci od deset godina ne bi ni trebalo da imaju svoje profile, kamoli nekontrolisan pristup internetu.

Klincima od deset godina ne bi smelo da padne na pamet da prete roditeljima da će se na primer ubiti ako im ne dozvole da koriste internet ili igraju video igrice. Bog te mazo, pa jel to mi treba u strahu od rođenog deteta da živimo?!

Nema šta klinci od deset godina da se nastavljaju i ubeđuju, zna se ko je roditelj i to što se zna ko je roditelj ne znači da dete treba da se dresira ili tuče, ali vaspitne mere i kazne moraju postojati. Dete mora da zna gde je granica inače je preskakati kad god mu se ukaže prilika.

Klinci od deset godina u restoranu treba da sede sa svojim roditeljima i pričaju o svemu, o babi, dedi, školi, simpatiji, ne da gledaju u telefone, dok roditelji rade isto. Ako ne žele, drame, bacakaju se, lepo ustanete od stola, sednete svi u auto i kući, gladni.

Klinci trebaju da imaju posvećene roditelje koji su shvatili da nemaju baš mnogo izbora, ili da kukaju kako su umorni od posla i zato stave detetu telefon u ruke dok ispijaju višesatne kafe ili da angažuju sve svoje snage i domišljatost da dete izvedu na pravi put, makar se istrošili ko limun. Ko kilogram ceo.

Jer to je roditeljstvo.

Milenijalci – prepametni emotivni invalidi: Žive rijaliti, ne mrze pedere i čekaju 5 minuta slave

Ne zaboravite da lajkujete Luftiku

Jovana Kešanski

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

1 Comment

Klikni da komentarišeš

  • Kakvi roditelji – takva deca. I u tvoje vreme je bilo budala, ali ni danas nisu svi budale.
    Kad roditelj očekuje da mu 7 g. maženo derište prevaspita škola sa po 35 u odeljenju, jasno je da je roditelj postao samo jer je pukao kondom, što već svi znamo u Srbiji o današnjim roditeljima. Ne znam roditelja koji ne zloupotrebljava decu da prođe preko reda, čak i bez Hvala. Znam mnogo roditelja koji omalovažavaju obrazovane i kude nastavnike, glupi da shvate da tako od dece prave morone.
    Dobili ste šta ste rodili: Srbiju punu idiota. Pametni su odavno otišli.