Kolumne

Molim jedan hešteg za sve mame kraj deteta u bolnici

majka-dete-bolnica
Foto: Shutterstock/Ilustracija

Da odmah pređem na stvar.

Drago mi je što je Kristina Kovač uspela da pokrene akciju #PrirodnaŽena u okviru koje je na stotine žena kačilo svoje fotografije u “prirodnom izdanju” (šta god pod tim podrazumevali). To je bio odgovor medijima koji su je stavili na portale sa sedim izrastkom i nezamagljenom fotografijom ćerkice sa odmora, šokirani “nestankom zanosne brinete”.

Videli smo dakle da je nešto moguće pokrenuti čak i zbog dva santimetra sedog izrastka.

Nerado se vraćam na period od pre tri godine kada sam sa ćerkicom završila u Dečijoj bolnici u Novom Sadu. Dvanaest dana. Preko dana su me dobre sestre puštale da odmorim na krevetu kraj nje, dok su me zle sestre opominjale: Vi, mama, ne možete na krevet, imate stolicu!

Te iste zle sestre su mi govorile: Zašto tanjir sa hranom niste ostavile u hodniku na stoliću? Šta će Vam još uvek u sobi, mama?!

Za to vreme ja – mama, držim čašicu za urin naslonjenu na “kokarišku” mog deteta koje plače, ima temperaturu, ne ume da piški u tu čašicu, iako je prošlo već pola sata, i proteklo 100 litara vode kroz slavinu, ispuštala sam “ššššššš, pšššššš, pššš”, bila je tako mala i tako uplašena.

Ali, to se ne računa, važno je samo skloniti jebeni tanjir sa ostatkom hrane izvan sobe ODMAH!

Te sestre su mi na primer govorile: Ako ne možete da gledate kako joj iz petog puta bodemo braunilu (ne pitajte me zašto su dogurale do petog puta), izađite mama napolje i ostavite nas da radimo svoj posao. Dete plače, tri puta je hrabro trpila, na četvrti ubod smo zajedno počele da urlamo.

Vijam ih po sobama, tražim objašnjene za neki rezultat krvi, žalim se što dete sa stomačnim virusom smeštaju kod nas koji čekamo izlazak iz bolnice. Nema mesta nigde, kažu. Dobijemo naravno stomačni virus, ostanemo još pet dana, infuzija, vađanje krvi, proliv, povraćanje.

Šta je još pet dana? Ništa, normalno. “Kad je bal, nek je bal”

Bila sam mama, medicinska sestra, čistačica, spremačica – all inclusive.

Da li bi hešteg recimo #MamauDečijojBolnici izazvao podršku kao kad je u pitanju borba sa medijima zbog izrastka Kristine Kovač?

Zašto smo uopšte u situaciji da mesecima unazad drobimo i drobimo i drobimo o tome kad muškarac sme da ženi kaže “lepa si”, kad smeš i da li smeš da obučeš mini suknju sa pedeset, da li je trebalo da se ofarbaš da te mediji ne bi razvlačili, da li je u redu da daš detetu smoki i telefon i vodiš ga u kafić, da li je Boris Beker smeo da kaže ženi svog kolege da je lepa (o ovome smo imali priliku da gledamo razgovor od 15 minuta u Jutarnjem programu), da li je u redu da se fotografišeš posle porođaja, da li su strije ponos ili sram, da li je Jelena Đoković lepa… I tako dalje, ne nabraja mi se, malo mi je muka, setila sam se nemilo svog boravka sa detetom u bolnici.

Nisam protivnik borbe usmerene protiv medija koji objektiviziraju (imamo aktuelan termin) ženu, ali mi je zaista naporno da na mrežama, portalima, ulici slušam samo priče koje se tiču fizičkog izgleda, sisa, dupeta, silikona, prirodnosti, neprirodnosti, strija, celulita i tome slično. Ne mašim poentu, i jasno mi je da žene moraju da imaju pravo da izgledaju kako god žele bez obzira na pritisak medija, društva… ali tako je teško pronaći neki heštegovani pokret koji će se boriti za bilo šta drugo a do to nije “izgled”.

Uostalom, Instagram je preplavljen fotografijama napućenih žena puštenih osamsto puta kroz filter. A, da, zaboravila sam, pod uticajem su surovih nametnutih standarda lepote (sarkazam). Nazovite me sada ženom koja je ženama vuk, nemam ništa protiv. 

Juče vidim tekst na jednom portalu koji se bavi temom “Zašto se pravdaš što imaš ženu koja ti sređuje kuću”. Autorka žena. I to je to. Žene same “dižu” teme kojima sebe stavljaju u neku patetičnu poziciju za koju se onda bore heštegovima i prejeftinim savetima “voli sebe draga moja, danas budi sebi najlepša, ti si sebi jedino važna mila moja”.

Ovo u meni izaziva gađenje do te mere da ću početi kao Frida Kalo da oblačim muška odela, provodim vreme u druženju sa muškarcima i puštam brkove da se bar na nekoliko dana odmorim od pritiska šta kao žena smem, šta ne smem, koliko sme da mi visi, koliko butine smem da pokažem da muškarac zna da sa mnom nema zajebancije (ili ima), koliko santimetra neofarbane kose će proći neopaženo, koliko kupaćeg smem da uvučem u guzicu da ne bih izgledala “kao laka ženska”, kad je vreme da sebe pomazim, da sebi kažem “mila, samo nežno prema sebi”, kad je u redu da mi muškarac kaže lepa si i u kojim okolnostima (čujem da postoje posebna mesta i pravila pod kojima feministkinje zagovaraju izgovaranje ovog komplimenta da ne bi zazvučao kao uvreda…) 

A da ovaj tekst ne bi bio jedan u nizu onih koji te okuražuju da platiš slobodno ženu da ti čisti kuću, nabrojaću sledeće:

Poljakinja Olga Tokarčuk je dobitnica Nobelove nagrade i trenutno čitam njen roman “Vuci svoje ralo po kostima mrtvih”, odlična naracija.

Na redovnom pregledu mladeža, doktorka je tražila da uklonim jedan. Rezultat je dobar. Sad se još više sklanjam od Sunca, mažem faktor 50, sedim u hladu. Bleda sam, ali zdrava.

Poručila sam iz Gajdobre domaći melem, kažu da regeneriše rane za “sve pare” (cena 500)

Bila sam juče kod ginekologa, oblio me ‘ladan znoj iako idem na redovne kontrole. Rekao je: Gospođo Kešanski, sve je u najboljem redu. 

Svako veče sa ćerkom čitam knjige. Ona ima skoro šest godina i obožava Fridu Kalo. Juče je tražila da joj pustim da čuje njen glas. A noć pre toga čitale smo o Ani Pavlovoj i zatim je gledale na Jutjubu kao umirućeg labuda.

Nisu ovo neke informacije, na prvu ruku, ali na drugu vam kažu da je zdravlje bitnije od toga kako izgledate, da je redovan pregled važniji od bilo svega na svetu ovom, da je čitanje knjiga sa decom ili bez njih izvor fenomenalnih saznanja i regeneriše skoro kao melem iz Gajdobre i da volju za životom ne mora nužno (a gotovo nikad) da garantuje fizički izgled, jer Viva la Vida kaže Frida koju su u bolničkom krevetu doneli na njenu izložbu slika sa mrtvim nogama, u čeličnom korsetu, sa spojenim obrvama i brkovima. 

 

Znala sam da će doći do prepucavanja prirodnih i “neprirodnih” žena

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentar

Klikni da objaviš komentar

  • Nigde u civilizovanom svetu mama nije svetica. Nego obična žena. Uradilo što i svaka životinjska zverka. I te se bore za naslednike. Ali u civilizaciji. Ovde preovladala zatucana malograđanština. Niste svetice. Nikako!

1.9K Shares
1.9K Shares
Share via
Copy link