Da li vam se dešava da vas prizori naše svakodnevice nateraju u bedak i na ozbiljno razmišljanje?
Jedna takva scena stiže nam iz Novog Sada, a na njoj vidimo starijeg čoveka koji šetajući između automobila koji čekaju na semaforu moli za milostinju.
Koliko moraš da nemaš da bi u tim godinama morao da prosiš? Prožima se pitanje kada vidimo čoveka koji u Novom Sadu na raskrsnici Bulevara Oslobođenja i Bulevara cara Lazara pruža prolaznicima plastičnu činiju kako bi skupio za parče hleba.
On nije beskućnik, nije neuredan i nije neko ko noći provodi na ulici. Samo je čovek koji od svoje penzije ne može da pokrije osnovne životne troškove. Čovek je koji ne može da se izbori za svoj dinar, pa tako slabašan i pogrbljen pokušava na bilo koji način da se izvuče sa ruba egzistencije.
Sa štapom u jednoj ruci i činijom u drugoj satima bi stajao gledajući kada će se na semaforu pokazati crveno svetlo, trenutak koji bi mogao barem malo da mu popravi dan. Ukoliko bude dobrih ljudi koji bi mu pružili neki sitniš, koji mu je očajnički potreban.
Ovo je pretužna slika Srbije zbog koje bi ozbiljno trebalo da se zapitamo. Ako ništa drugo ne možemo, ne okrećimo glavu na semaforima.
Pomozimo koliko možemo!
Izvor: Noizz
Deda može da živi od svoje penzije nego je digao kredit pa bi da mu drugi otplaćuju. Čovek je iz Šapca, iznajmio je stan u Novom sadu da bi tu prosio jer se više isplati nego u Šapcu. od toliko bolesne i gladne dece čiji roditelji stvarno jedva sastavljaju kraj sa krajem vi ćete ovom čiči da otplaćujete kredit.