Magazin

Deda Mrazovi su totalno odlepili. Neko ih je zajebao da se ljubav pokazuje punim kesama poklona

deda-mraz

Pre dve godine muž se maskirao u Deda Mraza. Kupio je kostim kod Kineza, neku klimavu otužnu bradu zakačio iza ušiju, stisao onaj široki kaiš i pokucao na vrata uz dobro poznati dedamrazovski pozdrav: Ho, ho, ho!

Dete ga te godine nije skapiralo, prilično se prepala, i tražila je svog tatu.

Sledeće godine (da se kostim isplati oblačiti ga sve dok dete pada na foru) opet se obukao, dete ga provalilo sa dvadeset metara, kostim smotan i odnet na tavan.

Oba puta u rukama je teglio velike kese pune poklona, slobodna sam s ove vremenske distance da kažem “plastičnih pizdarija” koje su joj bile interesantne dva ili tri meseca. Nismo to mogli znati, to se nikad ne zna, imali smo poput većine roditelja dobru želju da joj darujemo ono što je kobajagi pisala Deda Mrazu.

Danas se pitam šta je zapravo dobra želja za svoje dete?

Šta je to što bi svaki roditelj koji glumi Deda Mraza trebalo da spakuje u kesu svom detetu i stavi pod novogodišnju jelku?

Pevajući lonac koji uči dete da broji i peva?

Kerče na baterije koje laje, skakuće, šeni?

Tablet?

Veliku lutku koja ponavlja piški mi se, kaki mi se, gladna sam?

Ne.

Da smo malo manje bolećivi na svoju decu spakovali bismo im u kesu jednu čokoladu, svesku ili blok, bojice, makaze, kolaž papir, slikovnicu ili radnu svesku, perle, najlon, lepak za papir… Recimo. A sve one pare koje smo planirali da stučemo u kerče koje peva na baterije preusmerimo nekom detetu za lečenje. Ima li bolje novogodišnjeg poklona?

Ovim ne samo što pomažemo nekom detetu da se izleči, već pomažemo i svom detetu da ne zatupi.

Toliko napuštenih pasa koji čekaju da ih neko udomi, a Deda Mraz (roditelj) kupuje za 5 hiljada psa na baterije od plastike koji šeni.

Toliko slika prirode oko nas, a Deda Mraz kupuje detetu tabletu da bulji u njega, kvari vid, krivi vrat dok poluležeći na kauču bulji u piksele.

Toliko slatkiša već u kući, ali se u kesu trpa još, i još, i još.

Toliko stazica po kojima se može šarati kredama (50 dinara pakovanje) ali Deda Mraz kupuje telefone sa aplikacijama gde se specijalnom hemijskicom može crtati po ekranu.

Deda Mrazovi su totalno odlepili. Neko ih je zajebao da se ljubav pokazuje punim kesama poklona. Da li to znači da oni siromašni Deda Mrazovi ne mogu da pokažu ljubav svom detetu? Nedovoljno? Da treba da se osećaju jadno, ko u nekom ofucanom kineskom kostimu, kao neki lažni Deda Mrazovi koje će deca provaliti?

Potrošačko društvo je totalno zeznulo Deda Mrazove pa su zaboravili da dečija pisma čitaju između redova. Da se malo bolje zagledaju, videli bi da svuda provejava želja za igranjem sa mamom i tatom, želja da budu na okupu, da prave nešto zajedno, imaju vreme za sebe.

Te želje koje klinci pišu su im nametnute, što od reklama, što od roditelja koji ljubav sve više pokazuju kupovinom poklona.

Uskoro, jebo koronu, kreće praznična euforija kad će ljudi sa maskama, ko neki novi trend Deda Mrazovi početi da se guraju po supermarketima navlačeći u kuću ko da će rat, stvarajući dobrim delom sami apokalipsu, ovim tužnim gomilanjem svega kao uslova za neku sreću.

Time svojoj deci pokazujemo da je sreća u imanju, posedovanju, punim kolicima, svaki put novim većim igračkama, ubijamo im kreativnost, paralizujemo vijuge, oduzimamo radost jer uskoro će sve imati i više im ništa neće biti razlog za ushićenje koje smo mi nekad osećali kad u kuću stigne bombonjera sa 17 bombona, pa smeš da uzmeš dva dnevno, a ne znaš im ukus, pa ih gledaš sa svih strana, da se ne zajebeš, jer ostaje ti samo još jedan pokušaj, i to predveče, ili kad komšija kipuje pesak pred kućom pa ne izbijaš iz njega ceo dan, ili kao kad nađeš kerče u kanalu, pa smišljaš pola dana kako da ga doneseš kući i ubediš mamu i tatu da ostane, ako ne daju, napraviš mu sa društvom kućicu u parkiću, tamo gde se vereš na jelku, igraš fucu, znojav ko čep, praviš ogrlicu od belih rada, ili supu od maslačaka, preskačeš lastiš ili vijaču, igraš kompanije.

Znaju li današnja deca da prave ogrlicu od belih rada ili su samo vična da uđu na jutjub i puste crtani koji ih zanima?

Raduju li se deca ko nekad Novoj godini zbog oblatni? Snega? Grudvanja? Ili više žude za tabletom ili kerčetom na baterije ili plastičnom kućom za lutke u kesi?

Volela bih da se ove godine svi Deda Mrazovi (roditelji) prisete svog detinjstva, pa tek onda spakuju poklone za svoju decu.

Zbog Mihajlovog pisma Deda Mrazu steže nas u grudima, a suze same teku

Jovana Kešanski

Ja sam novinar, kolumnista. Nisam zapisničar. Prenosim svoje utiske o onome što me pokrene.

komentar

Klikni da objaviš komentar

generic vignette (DESK luftika.rs)
2.1K Shares
2.1K Shares
Share via
Copy link