Magazin Novi Sad

Verovala sam da je Dečija bolnica u NS užasno mesto, doživela napad panike i bankrot

doručak za dete dečija bolnica NS
Doručak za dete, kifla sa pavlakom; Foto: Luftika

Jedna sam od onih mama što nema strpljenja da sačeka zakazan termin u Domu zdravlja, već želi da njeno dete bude primljeno danas, ako može odmah. To je uspevalo kod privatnika.

Ljubaznost. Strpljenje da lekar odgovori na svako moje pitanje. Nema gužvi, brzo stižemo na red… Sve je to bilo na strani privatnog pedijatra.

Mogućnost da se čujem sa doktorom tokom dana, noći ili vikendom ulivala mi je neophodno samopouzdanje da izađem na kraj sa još jednim virusom i divljačkom temperaturom.

Sve do ovoga puta.

Samo da ne odemo u bolnicu

Malac se razboleo pre mesec dana. Naš privatni pedijatar nas je uveravao da je sve pod kontrolom, da je „zakačio“ virus i da će biti bolje. Nakon sumnje na upalu pluća, ultrazvukOVA, venskih terapija i gomile antibiotika, taman kad se nazirao kraj bolesti, on je dobio i stomačni virus.

Vratili smo se u privatnu ordinaciju gde smo dva puta dnevno odlazili na infuzije, venske terapije, dodatne pretrage i ostala čuda.

Prvi put u životu sam osetila da nemam kontrolu i da ne mogu sama kod kuće da se izborim  sa tako bolesnim detetom. To je bio razlog zbog kog sam više puta svog doktora pitala treba li da idemo u bolnicu.

To ga je jako vređalo, ali mi je u početku, sa vidno načetim strpljenjem, objašnjavao da dete dobija terapiju koju bi dobijao i u bolnici, pa čak i više od toga.

– Vensku mu tamo ne bi dali, gospođo. Držali bi vas deset dana u bolnici na infuziji – govorio je.

Pedijatar neće više da sarađuje sa mnom

Nakon problema sa braunilama i nespretnim stavljanjem nove, moj pedijatar me je pozvao sa namerom da mi kaže da prekidamo saradnju.

– Završićemo ovo lečenje do kraja, a onda ćemo da se raziđemo – rekao je, objasnivši mi da se previše mešam u njegov posao, te da tri dana ulazim u njegovu ordinaciju unezverenog pogleda.

Da, istina je. Imam taj unezvereni pogled kad mi je dete bolesno, a ne znam šta mu je i terapije ne deluju.

Nisam imala problem sa tim da se „rastanemo“.  Ako ne smem da kažem sestrama da nešto nije u redu sa braunilom niti da pitam svog doktora da li bi možda bilo bolje da ipak odemo u bolnicu, onda u redu. Razići ćemo se.

To je bio moj najmanji problem tog trenutka, samo da mi dete ozdravi. Kolabirao je, dehidrirao, sa previsokim temperaturama i dalje.

Usledilo je pet dana zatišja. Taman sam posmislila – oporavio se. Organizovala sam baku da ga čuva i vratila se na posao.

Spucao me napad panike na sred Bulevara Cara Lazara, u kolima, dok sam vozila ka školi starijeg deteta kako bih je odbacila kući i brzo se vratila na posao. Kaže doktor iz Hitne da je reč o klasičnom napadu panike i da mi se desio zbog intenzivnog stresa u prethodne dve nedelje.

Razmišljam ja o psihoterapijama, tražim po netu gde da odem, jer i drugima su deca bolesna a ne ostavljaju auto na sred bulevara dok se polivaju vodom na autobuskom stajalištu.

A ONDA OPET.

I odosmo u bolnicu

Bebac od godinu dana ponovo dobija temperaturu 40 i povraća želudačnu kiselinu… sve do sukrvice. Pravac bolnica, jer nema tog SMS-a od mog dragog privatnika koji bi mi umirio pogled, usporio srčani ritam i ohladio kipući krvni sistem.

U prijemnoj ambulanti Dečije bolnice saznajem da nam je CRP 130 i da će nas zadržati. Normalno, mislim se. Neka je i sam logor, samo da imam lekara u blizini.

O Dečijoj bolnici sam čitala i slušala samo najgora iskustva. Uz „bodrenje“ mog privatnog pedijatra, učinila bih sve samo da tamo ne završimo. Pa ipak, eto nas tu, baš na tom „užasnom mestu“.

Najedanput moj pogled se smirio, iako je dete jedva davalo znake svesti.

Znala sam da je to najbolje mesto gde mogu da budem trenutno i verovala sam da će sada, konačno, sve biti u redu.

Tako je i bilo.

Pregledalo ga je bar pet lekara. Dobio je infuziju, bockali su ga dnevno pet puta prateći parametre iz krvi, promenili su mu antibiotik. Dan za danom njemu je bivalo bolje.

Sada smo kod kuće. Pušteni poslednjeg dana pre praznika. Svi su se sticali da izađemo tad, kako ne bismo ostali do utorka, jer otpuste ne rade tokom prazničnih dana.

Ništa nije strašno u toj bolnici. Osim bolesne dece.

Nije niko znao da sam novinarka i zato mi je ovaj tekst posebno drag. Hoću da svi znaju da su sestre Dečije bolnice prave pravcate heroine.

Previše posla im je zakačeno na ramena, ali one su i dalje nasmejane i ne odustaju od toga da dete pomaze, da ga štipnu za obraz i obrate mu se na „bebećem“.

Bila sam u neverici.

Čistačice su vredne i prevredne. Pošto sam i ja te prve večeri u bolnici imala simptome virusa (ili novog nervnog sloma, ko će ga više znati) ispovraćala sam se u kantu za smeće. Sama u sobi, sa jednogodišnjim dečakom privezanim na infuziju  nisam mogla da se udaljim od kreveta. Uzela sam kantu i izbljuvala sve u nju.

Čistačicu sam ujutru upozorila, a ona se samo nasmejala i rekla – Ništa vi ne brinite, biće to sve dobro.

Heeeej. Gde sam? Na onom užasnom mestu gde se ponašaju prema mamama i deci kao u horor filmu?

Čisto je, ambijent lepo uređen, u sobama igračke

Sobe su čiste. Toaleti bi možda mogli biti malo čistiji, ali s obzirom na ono što sam očekivala i slušala, krajnje zadovoljavajuće. Ubrusa, WC papira ima dovoljno. Sapuna i dezinfekcionih sredstava takođe.

Higijena, dečija bolnica NS
Foto: Luftika

Ambijent je lepo i pristojno uređen za jednu bolnicu. Na zidovima soba i hodnika iscrtani su prelepi murali. U našoj sobi se nalazila čak i predivna kuhinja za igru, ali i televizor.

Bolnička soba, dečija bolnica NS
Foto: Luftika

Iako je u mojoj sobi bio krevetac, koji mi je bio ponuđen, htela sam da dete spava sa mnom u krevetu. Zbog infuzija, morala sam da pazim da ne počupa braunilu, da se ne okrene kako ne treba i slično, pa mi je zajednički krevet više odgovarao.

Sestre (opet sestre), imaju razumevanja i „uskaču“ da pričuvaju dete dok mama ode do toaleta.

Moje iskustvo je krajnje pozitivno. Da sam samo ranije znala, ili bar bila sumnjičavija prema potpuno besmislenim  pričama koje su do mene dopirale.

Soba s televizorom, Dečija bolnica NS
Foto: Luftika

Da sam znala, ne bi bilo tolikog zavlačenja, preskupih infuzija, venskih terapija, unezverenih pogleda, nervnih slomova, tolike strepnje i bankrota. Ostala sam bez dinara plaćajući skupe preglede i terapije.

Zašto? Jer ćemo onda morati u „strašnu“ bolnicu. Kakva glupost. Kakvo neiskustvo!

Sve što je trebalo meni i mom detetu je bolnica.

Mama, nemojte da budete gladni, recite i donećemo vam

Hrana je odlična. Mada, pitanje je koliko vam je do hrane u tim okolnostima? Ali opet, špagete bolonjeze sa zelenom salatom su se u krv pretvarale i nisam sigurna da sam negde jela ukusnije.

Ručak za mamu i bebu dečija bolnica
Ručak za mamu i dete, Foto: Luftika

Doručak i večera jesu malo skromniji, ali ručak je prava gozba. Nema mu mane.

Moje dete je bilo na čvrstoj hrani, ali nije ništa jelo zbog gnojne angine i problema sa stomakom. U nadljuskim naporima da pojede bilo šta, od presudne pomoći bile su opet sestrice.

I pored svih drugih obaveza i malih milion pacijenata u vrlo teškom stanju, one nisu zaboravljale na mog malca i donosile mu kašice koje su ostajale deci koja su odbijala da jedu.

Samo zahvaljujući tome, bebac se relativno brzo pridigao. Ručkao je kašice, vraćala mu se boja u obraze, a infuzije su bivale sve ređe.

Doručak za mamu pašteta od tune
Doručak za mamu – pašteta od tune, Foto:Luftika

– Šta je dete danas jelo – pita me sestrica beležeći sve na neko papirče.

– Jeo je moj ručak, onaj pilav što smo imali – odgovaram.

– Mama, jeste vi ostali gladni? Nemojte molim vas da gladujete, recite, donećemo vam – govori mi sestra upućujući mi ljudski, iskren, pravi prijateljski pogled.

Doktori prezauzeti administrativnim stvarima

Doktori? Profesionalni, samo, rekla bih preopterećeni papirima. Iznenađena sam detaljisanjem oko administrativnih stvari.

Na odeljenju je uvek prisutna jedna doktorka čiji je posao samo i isključivo kuckanje u računar. Nisam sigurna da su shvatili koliko ih je to opteretilo i udaljilo im pažnju sa malog pacijenta.

Jedino što mogu da zamerim bolničkom osoblju u Dečijoj bolnici je to što lekari nisu zainteresovani za razgovor sa zabrinutim mamama. Dobijamo vrlo šture informacije, bez konkretnih konstatacija. Razgovor se svodi samo na njihova pitanja, dok naša ostaju bez odgovora.

– Dete je bolesno, polako pratićemo. Samo neka pije vodu i mora nešto da pojede.

To je najčešća rečenica upućivana i meni i mamama sa kojima sam delila sobu.

Informacije se čuvaju kao vojna tajna

Temperaturne liste se ne nalaze u sobi, tako da ni tu nemamo uvid u nalaze, terapiju. Te informacije se čuvaju kao nekakva tajna i to zaista nije prijatno.

Vizita, onih klasičnih, nema. Čini se da se doktori i sestre nađu u toj nekoj sobi gde su papiri i tamo obave sve. Mame opet ostanu bez odgovora.

Doktori, molim vas shvatite da nas zanima sve – koliki je trenutno CRP, šta planirate dalje, od čega tačno boluje, na šta sumnjate… Dakle, sve. Imamo pravo to da znamo.

Ovo je jedno krajnje pozitivno iskustvo

Hvala sestrama i lekarima Dečije bolnice, a posebno odeljenju Opšte-suspektnog i Gastro. Svi do jednog na tim odeljenjima mogu biti primer kako se obavlja jedan od najtežih ali najhumanijih poslova na svetu.

Daleko je Dečija bolnica od strašnog mesta. S punim poverenjem poverite svoje bolesno dete profesionlcima i LJUDIMA iz Dečije bolnice, jer znaju šta rade i to rade na pravi način.

Ja ću se s mojim pedijatrom „rastati“. Poslaću mu buket i bombonjeru u znak zahvalnosti za sve ove godine.

Javiću se u Dom zdravlja, za početak. Pa polako… Zakazaćemo termin i biti strpljivi. Ako baš gori – tu je bolnica.

Najsigurniji izbor koji momentalno umiruje unezveren pogled i sprečava napad panike.

Dete je ozdravilo.

10 čarapica u novosadskoj Dečijoj bolnici godinama šalju jaku poruku i podsećaju nas na velike borce

Ana Marković

Štreber i boem. Bosanka i Banaćanka. Novinar. Hodajući detektor laži i emiter istine. Omiljenost - miris uštipaka u 9 ujutru, selo, leto i grlati petao, crk'o dabogda.

Dodaj komentar

Klikni da objaviš komentar

OGLAS

1.2K Shares
1.2K Shares
Share via
Copy link