Život dečaka s Daunovim sindromom stao je u potresan pismeni zadatak

Dominik ima Daunov sindrom i napisao je domaći zadatak „Život kao tkivo moje priče“. Opisao je izazove sa kojima se svakodnevno suočava, a njegov zadatak na društvenoj mreži Fejsbuk objavilo je Udruženje za Daunov sindrom Zagreb, gde Dominik redovno prisustvuje. Objava je do sada prikupila više od 1.700 lajkova i 400 deljenja na Fejsbuku.

– Ovo je nešto divno i trebalo bi da ga čitaju i deca u drugim školama – samo je jedan od komentara ispod objave.

Jedan dečak je napisao: – I ja idem u tu školu i imam prijatelja u razredu koji isto ima asistenticu i ja im puno pomažem i vrlo se dobro slažemo. Svakome treba pomoći i ne ih izbjegavati samo zato što su drukčiji. Zato Dominik želim ti puno sreće u daljnjem školovanju i da postaneš ono za što si upisao!

U nastavku prenosimo Dominikov domaći zadatak:

– Rođen sam sa jednim viškom hromozoma. To znači da imam Daunov sindrom i da sam malo drugačiji od drugih. Mnogo stvari mi je teže od drugih. Moram više da radim i za neke stvari mi je potrebna pomoć – Dominik je napisao u svom zadatku pod naslovom „Život kao tkivo moje priče“.

– Imam asistentkinju koja mi pomaže u školi i kući. Sa njom učim i pišem domaće zadatke. Ona mi olakšava teške stvari. Mama kaže da imam dobro pamćenje i da mogu mnogo toga da zapamtim – nastavlja ovaj hrabri tinejdžer.

– Ne znam da računam napamet pa mi je matematika teška. Teško mi je da se penjem uz stepenice pa skoro nikad ne izlazim kad je veliki odmor. Ponekad profesori pričaju puno i brzo pa ne razumem šta su me pitali, iako znam odgovor.

– Nevia uvek kaže da tražim od njih da ponove, ali ponekad me je sramota pa to ne uradim. Ne mogu da napravim zvezdu na fizičkom, teško mi je da igram fudbal i košarku kada igramo pravu utakmicu. Sve se dešava veoma brzo i ne mogu brzo da pređem od jednog koša ili gola na drugi. Drugovi iz razreda usporavaju igru zbog mene da bih postigao koš ili gol – nastavio je da prepričava svoju svakodnevicu.

– Često idem u udruženje ljudi sa Daunovim sindromom. Tamo sam sreo neke druge ‘dounovce’. Jedan od njih je x. On ne ume da priča. Njemu je mnogo teže nego meni. Kad hoću da jedem, kažem mami, a x to ne može da kaže. Ne ide u školu zbog toga i to je loše jer škola pomaže ljudima da budu pametni i tamo upoznaješ svoje drugare – piše Dominik.

– Iako mi je ponekad teško, ipak volim svoj Daunov sindrom. Takav sam se rodio i takav sam ceo život. Srećan sam što imam dobre ljude oko sebe, prijatelje, porodicu i pomoćnika – zaključio je Dominik u svom školskom zadatku.