Ubrzo nakon što je Levijatan objavio snimak na kom maloletnici D.M i V.M iz Leskovca na pravdi Boga brutalno ubijaju mačku udarom o zemlju, oni su u pratnji roditelja privedeni, saslušani i sada se čeka na odluku Tužilaštva.
Maloletnik u crnoj majici uzeo je mačku i bacio je na zemlju toliko jako da ako ste video gledali sa zvukom, trgnuli ste se sigurno od jačine udara.
Kao karabit. Sve to snima drugi maloletnik uz povike u kameru: To je bate, ta ekipicaaaaa! Dok se bespomoćna mačka trza na zemlji, ovaj što joj je presudio pokazuje mišiće u kameru. Jer on je mnogo jak, tako?
Lepo sam pre neki dan u tekstu o Ivanu Kontiću koji poput čudovišta onesvešćenom momku lomi jednu pa drugu ruku napisala da će nam i deca ovo uskoro raditi, već su počela, ako se ne trgnemo. Svi.
I evo, rade. I snimaju.
I ne vidi se na njihovim licima ni trunka griže savesti, kajanja, samo neki osećaj nastao u ovim novim vremenima pa ga sad treba adekvatno definisati.
Nešto kao promašeni ponos. Kao “divljenje svom nenormalnom postupku” pri čemu je uopšte upitno da li su nosioci ovog osećaja svesni da je nenormalan.
Tužno je sve ovo.
Tužno je što unaokolo šetaju deca u čijim telima se koti bes, agresija, adrenalin koji ne prazne šutanjem lopte već drugara ili mačke ili psa.
Tužno je što su zadojeni agresijom koja se nesebično plasira svuda.
Tužno je što roditelji nemaju vremena ili kada ga imaju, i ono malo, misle da je u redu da dete bude pred kompjuterom, igrajući igrice u kojima roka iz automatske sve po nekim nivoima i ubija nemilosrdno, dok pršće krv, svakog ko iskoči.
Tužno je što misle da je u redu ograničiti igricu na sat, ne razmišljajući o tome šta dete igra i koje su posledice.
Nasilje ne postaje haromonija ograničavanjem na određenu minutažu, već apsolutnim ukidanjem. Nema ga. Ni minut.
Tužno je što roditelji često misle da je to deo odrastanja i da detetu neće ništa biti od malo pucnjave, “pa ne puca stvarno, majku mu”
Tužno je što su klinci ko krpelja zakačili neko uverenje da su super likovi kada se iživljavaju, kada šamaraju, kada gaze ili ubijaju životinje, lupaju po glavi vršnjake, lome saobraćajne znakove, klupe, zapišavaju amfore, što im je rečnik brutalan, što su im želje bolesne, što tumaraju, nemaju očekivanja, radne navike, što smo im svi skupa onako fino napravili bolesnu sredinu da u njoj pokušaju da zdravi izrastu (e, čik da vas deco vidimo).
Tužno je, i to je najedakvatniji opis, što ova dva tinejdžera, svoju mladalačku silu prazne ubijanjem mačke, brutalno, uz video zapis kojim poručuju da su oni neka ekipica vrlo zadovoljna onim što je uradila.
Tužno je što se dokazuju nasiljem, još tužnije što su verovatno očekivali neke lovorike od svojih vršnjaka, pažnju, aplauz, inače se ne bi snimali.
Tužno je što deca danas nemaju veća očekivanja od lažnog aplauza dodeljenog kroz lajkove na mrežama.
Tužno je što roditelji sve to vide i znaju, ali je dobar deo njih takođe upecan u isto to – samopotvrđivanje kroz lajkove za pućenje, dobar selfi, dobar ručak, dobro telo, dobar kupaći, dobru pozu, dobro letovanje ili šoping.
Tužno je što odrasli misle da grešim, da oni ipak jesu dobar uzor, a onda pročitate komentare ispod snimka recimo ovakve:
Dabogda ih rak izjeo da ne dočekaju 25!
Roditelji, jel vam sad žao što niste abortirali monstrume od dece!
Ja bih njih dvojicu obesila na banderu za primer!
Dabogda im se seme zatrlo, nek su prokleti za svagda!
Čekaj momak da te ja nađem, ali do tad ćeš već biti mrtav!
Njih dvojicu treba po kratkom postupku, tresnuti o beton ko mačku da uginu odmah!
Gde je sad Ivan Kontić da ovima polomi ruke, da budu doživotne biljke vezane za krevet!
Molim te Bože kazni ih da pate čitav život!
Treba ih kastrirati da se geni ne šire!
Ja bih njih lopatom u glavu, na licu mesta!
Evo je naša tužna realnost.
Mržnja koja ključa iz usta odraslih koji se “zgroženi” ispod snimka čude na ovaj način, ovim rečima, zašto su deca monstrumi!
Ako svako od ovih komentatora ima decu koja mogu da pročitaju šta njihovi roditelji pišu, dobijamo upravo ova dva primerka zadojena mržnjom, dobijamo ova dva nasilna maloletnika.
Razmišlja li iko ovde, u ovoj državi o svojim postupcima, rečima koje piše ili izgovara, uticaju koji ima, direktno, na decu?
Zamislite da ćerki koja je odgledala video kažem: mamicu im jebem, sad ću da ih nađem da ih na banderu obesim, život zaslužili nisu!
Čemu učim dete? Šta joj poručujem? Da je nasilje jedini način?
Ne bi smelo da ide tako, jer se nasilje onda nastavlja na nasilje, jer smo onda svi odreda nasilnici puni želje za mučenjem i ubijanjem bez izgleda da se stvar reši.
Pre samo dva dana isti komentari su pisani za Ivana Kontića: dabogda tebi neko ruke tako lomio, dabogda u zatvoru istrulio, ja bih tebi kičmu ovako slomio klošaru… a evo sad komentara u kojima „pozivamo Ivana Kontića, tog kom bismo lomili kičmu, da slomi ova dva maloletnika da budu doživotne biljke“. Bokte.
Nisam pročitala nijedan komentar u kom nema pretnje smrću.
Njih dvojica brutalno ubili mačku, e sad ajde da mi njih brutalno ubijemo za kaznu.
A deca gledaju sa strane.
Mediji, organizacije, javnost treba da izvrše pritisak na MUP koji je u ovom slučaju brzo reagovao, a zatim da pažljivo čeka presudu Tužilaštva kojom ako ne budu zadovoljni treba da nastave da vrše pritisak da se kazna pooštri.
Da se pošalju na psihijatrijsku „obradu“, u vaspitno popravani dom, na prinudni rad… U suprotnom ispada da nam je cilj da se ratosiljam nasilnih klinaca, da ih nema, da ih ubijemo ko mačku.
I onda smo isti. Ili se varam?
Tužno je, zaista je tužno što živimo u državi gde je nasilje jedini jezik i gde niko ne snosi odgovornost za njegovo širenje.
Gde je toliko rupa u zakonima da ljudi počinju potpuno svesno da sami kažnjavaju počinioce, dojeći nasilje nasiljem.
Mi bismo da nam deca ne budu nasilnici koji ubijaju mačke, a želimo onima koji su mačku ubili da ih rak izjede do 25.
Ne mogu naša deca biti bolja dok smo mi ovakvi.
Ovi maloletnici koji bez treptaja ubijaju mačku su nusproizvod svojih roditelja, medija, društva u kom rastu, a iz kog gnoj odavno lipti i nema nikog da prisloni vatu, pa melemom zaleči.
Bravo, svaka čast. Roditelji nesvesno pozivaju svoju decu na huliganizam, nasilnim rečnikom. Živimo u zemlji jada i potpunog šljama. Posle govore da će biti bolje. Neće, dragi moji, neće! Osvrnite se oko sebe. Šta vidite? Živimo u zemlji gde nas političari zatupljuju farmom i zadrugom! Demokratija propala. Nula. Bežite iz ove bede, glavom bez obzira i ne okrećite se. U zemljama trećeg sveta se živi bolje nego kod nas! Ej, gori smo nego zemlje trećeg sveta!!! Razmislite malo. Nemojte da neko drugi misli umesto vas. Posle: ,,Zbog čega se dešavaju ovakve stvari?“ Strašno…