Darko Mitrović o „onom“ otkazu: Puna su im usta slobode govora, a pustili su me niz vodu

Beograd, Srbija 2021. je godina. Jul je mesec. Pojedeno je u ovom pandemijskom ludilu, i očekivanju istog, već više od pola godine. I 2020. je u konfuziji proletela kao na fabričkoj traci, dok mi šljakeri u pelenama pokušavamo da ostanemo na premorenim nogama i ne dobijemo otkaz od samog života. Cilj je preživeti još jednu veštački nametnutu selekciju i pravila po kojima nas teraju da igramo.

„Dostojanstvo, osećanje čoveka“  koji sebi dozvoljava da oseća i misli slobodno, oduvek je počasni deo kategorije progona. Ništa novo i spektakularno, samo još jedan istorijski ciklus stezanja slobodnog duha u lance lažne solidarnosti, poslušnosti i podsećanja da živimo zbog tuđeg profita, a ne zbog svega dobrog i lošeg, srećnog i tužnog, što život pruža. Kada želite da svoj život igrate po ličnim pravilima i uslovima, u skladu sa zakonima zemlje u kojoj živite ne ugrožavajući slobodu i bezbednost drugih ljudi i okoline, postajete neposlušni i nepodobni član zajednice i satanizovan od strane svih onih koje reč sloboda iskonski plaši.

Ta reč unosi uzbuđenje, budi adrenalin i oslobađa esenciju života iz vaše duše, ali takođe, unosi nemir i robovima i robovlasnicima. Nemirno more i neobuzdani avanturistički duh ne odgovara sistemu koji pokušava sve da nas ubaci u funkciju koja je samo njemu potrebna. Svežanj pruća i snopova mora biti precizno potkresan do poslednjeg milimetra, a svaki prut koji se ne uklapa, koji štrči i viri, mora se odlučno skratiti taman za toliko da postane deo uniformisanog svežnja, borbenih snopova sistema. Motiv jedne poznate ideologije,  navodno poražene 1945. godine, čiji poraz, odnosno našu lažnu pobedu, slavimo svakog 9. maja.

Ne vidi se suštinska razlika između doba od pre 80 godina i današnjih dana. Svako ko ukazuje na tu činjenicu postaje baš taj mali prut koji treba disciplinovati. Obično sistem to vrlo uspešno radi, jer je ćutnja ovde nacionalna himna. „Mi smo jedna hipnotisana gomila“ i čini se da sve manje ljudi ima problema sa takvim stanjem stvari. Prodajemo slobodu isuviše lako, a osvojiti je ponovo biće vraški težak posao.

Kada jedan prut, individualac, želi druge vrednosti, kada se zalaže i bori protiv kolektivnog ludila, biva žrtva nasilne propagande ostatka svežnja. Granica između verbalnog nasilja, pretnji i fizičkih nasrtaja veoma je tanka, gotovo neprimetna, a tada se pokazuje ko je uistinu idealista i borac za istinu i samo istinu. Kada udare po snopu, po individui, a on ne poklekne već nastavi da živi za ono u šta veruje, tada se ogoljuju sve slabosti jednoumlja i sledbeništva.

Cane i njegovi Brejkersi lepo su sročili u stih:

„Vuku te po blatu, đavolu za platu
Pokazuju te kako im se hoće“

Postoje i oni koji ne pristaju. Postoji i uvek će postojati neko ko ne želi da bude deo pogrešnog svežnja, koji želi da bude „poseban, slobodan, samo svoj“ do kraja. Zato i volimo takve likove, zato i decu, valjda, vaspitavamo da budu slobodni duhom, dobri i pošteni ljudi.

Čovek koji je svojim radom oduvek umeo da postavlja pitanja, da iskače iz šablona i u prvi plan stavlja baš tu toliko omalovažavanu i poniženu slobodu bez sumnje je čuveni radio i televizijski voditelj Darko Mitrović. Sada je voditelj ličnog podkasta „Lobotomija“ čiji početak željno iščekujemo od trenutka kada smo Darka poslednji put gledali na TV-u, na Novoj S, u njegovoj autorskoj emisiji „Mentalno razgibavanje“.

Poslednji dan marta ostao je upamćen kao dan, kada je medijska scena u Srbiji potpuno razotkrivena i njena nakaradna svrha da bude alat u rukama ljudi koji sprovode jednoumlje ne dozvoljavajući pluralizam mišljenja. Svedočili smo da televizija koja je navodno bastion slobodnog novinarstva, slobodnih ljudi i njihovih reči, zapravo to nije. Izgleda da je to televizija takođe tabloidnog karaktera koja se lažno predstavlja kao slobodarska oaza.

Prošlo je dovoljno vremena od otkaza koji bi menadžment Nove S najrađe zauvek izbrisao. Dovoljno za Darkov osvrt sa pristojne vremenske distance i razgovor o tome kako sada gleda na svoj čin.

– Ljudi svakodnevno dobijaju otkaze. Možda je to ono što ih je zbunilo u celoj priči. To što sam ja dao otkaz? U stvari kad bolje razmislim, doveli su ovaj narod do ivice bede, pa se ljudi sve teže odlučuju na takve smele poteze. Moraju da trpe razne pritiske, poniženja, zlostavljanja, pa čak i fizičko nasilje od strane svojih poslodavaca, namerno nisam rekao gazdi, jer meni niko osim mene ne može da bude gazda. Teraju ljude da nose pelene i znaju da će ljudi na to pristati, jer moraju da obezbede parče hleba na stolu i trpe sve samo da bi zadržali posao.. Ja? Ja ne moram ništa!

Kad smo kod toga, imam i ja porodicu i dete koje je ostalo rano bez majke, o kojem moram da brinem, izdržavam ga, hranim, oblačim, školujem, ali to ne znači da poslodavac može da me iskorišćava, ucenjuje, zajebava, uslovljava, ili ignoriše. Mora da postoji makar minimum poštovanja, obostranog naravno, jer ja nisam ničiji rob! Kad nekog ne uspeju da ukrote, osedlaju kako i kada oni to žele, onda pribegavaju poništavanju, pasivnoj agresiji, ignorisanju kao nekakvom vidu kažnjavanja. Šta sam ja….? Devetogodišnjak?  Kapitalizam nije samo – otvorili smo firmu, dovukli jeftinu radnu snagu i sad možemo da seremo po ljudima dok ne crknu, a onda ih zamenimo nekim novim jeftinim ‘mesom’ ili beskičmenjacima. Dao sam otkaz u programu, zato što je to moje radno mesto, to je moja kancelarija, vidim da je to mnogima bio trn u oku, a naravno da znam i zašto – kaže Darko za Luftiku, a onda detaljnije objašnjava odnos sa bivšim poslodavcima.

– Pojedini se kriju iza imam-sitnu-decu-razloga i drugih bednih izgovora koji im omogućavaju da žive u svojim fantazmagorijama, iluzijama. Ali ne krivim te ljude. Krivim sistem koji ih je naterao da postanu takvi. Stvarno sve ovo nije više važno. Odavno sam krenuo dalje sa životom, ali ajde…Televizija za koju sam radio je u početku zaista bila drugačija, sve je obećavalo da će biti drugačije, a onda su mi pokazali svoje pravo lice. Ignorisali su pretnje koje sam dobijao, očigledno da im moj život i život moje porodice nije bio bitan, a povrh svega, smatrali su da sam i sam kriv zato što ih dobijam, čime su dali vetar u leđa svima onima kojima se ne svidi ono što čuju, da prete i možda ostvare iste. Podsećam da je osoba koja mi je uputila pretnje smrću osuđena tek nakon godinu i po dana. Nisam dobio advokata niti bilo kakvu pravnu pomoć od firme. Sam sebe sam zastupao. Pravili su se nemi, slepi i gluvi, osim u slučajevima kada su morali da brane vlastite interese i operu sebe pred širokim auditorijumom. Puna su im usta medijskih sloboda, slobode govora, a kada se pomene nešto što njihovim hipersenzitivnim ušima ne prija, iskočila bi im vena na čelu i pulsirala.

Vadili bi se na staru otrcanu floskulu – Sloboda govora ne znači da možeš da pričaš šta želiš bez posledica!? Kakav paradoks! Nisu reagovali ni kada mi je premijerka države crtala metu na čelo, dobro de, dali su nekakvo mršavo saopštenje, ali su moje ime samo provukli kroz celu priču. Mnogi su se ostrvili na mene, pretili, vređali, mada mislim da se glavni razlog za tako nešto krije u vrlo diskutabilnoj agendi kompanije. Nije bilo potrebe da se ogradjuju bilo kakvim saopštenjima od mojih stavova. Ne znam šta je tu bilo sporno? Kao prvo, ja nisam antivakser, a drugo, ‘Mentalno Razgibavanje’ na kraju emisije ima disklejmer u kojem su moji stavovi kao autora već distancirani od stavova i politike kuće. Bio sam pod konstantnim pritiskom, neizdrživom tenzijom, pretnjama i to nikoga nije zanimalo. Poslao sam gomilu mejlova, pokušavao da pozovem na razgovor čelnike firme, gde bi porazgovarali o problemima koji su se namnožili, pretnjama koje sam dobijao, zivkao ih ali ništa. Mislili su da ta politika kulture poništavanja može da im prodje u mom slučaju. E pa zajebali su se… – obrazlaže Darko Mitrović šta je prethodilo tom 31. martu.

Posmatrajući sa strane, deluje da su i Nova S, ostale kolege i javne ličnosti pokušali da čim pre zataškaju i zaborave njegov čin i čuveni otkaz kako ne bi izazvao slučajno i neku lančanu reakciju, neki slobodarski cunami među javnim ličnostima. Utisak je da je bura trajala svega dva dana, a onda je sve veštački splasnulo. Podrška je stizala sa društvenih mreža, gde su verni slušaoci i poštovaoci Darkovog lika i dela zdušno podržali njegovu odluku. Kolege, čak i one od kojih se očekivalo da pruže podršku i podignu glas, ćutali su i čekali da frka prođe…

– Mislim da grešiš. To što o tome ne pišu i ne pričaju državni i ovi drugi ‘državni’ mediji, ne znači da javnost ne priča o tome. To znači da žele sve to što pre da zaborave, sklone od očiju javnosti. I dan danas mi ljudi prilaze na ulici i čestitaju. Ne znam zbog čega doduše. Ne smatram da sam uradio nešto posebno i epohalno, niti sam to uradio da bi me neko tapšao po ramenu. Učinio sam to iz vrlo ličnih razloga koje sam objasnio malopre. Ne dozvoljavam da me niko zajebava! Neki su to okarakaterisali kao hrabar i odvažan čin, a neki osudili i pitali zašto to nisam učinio van očiju javnosti? Zašto sam izdao kolegu i ostavio ga na cedilu? Ja, nekog izdao? Kakvom cedilu? Ostavio sam ga sa tri ugovora, koje je sam rekao da ima sa United Media Grupom u intervjuu koji je dao nedavno.

Čak su rekli da sam ispao kukavica jer sam pobegao!? Ja nisam pobegao, ja sam rekao šta imam i otišao, a to nije isto! Tu sam gde sam i bio. I dalje stojim i smem sebe da pogledam u ogledalu! Koračam. Smejem se. Borim se. Živ sam i ne predajem se. Podrška mojih prijatelja, slušalaca, gledalaca, uopšte ovih divnih ljudi mi je jedino bitna, dok je njih postojaću i ja. Naravno podrška moje porodice, to je nešto posebno. Moj sin, moja Sandra! O kolegama ne želim ništa da pričam. Trebalo bi da ih je sramota, ali nije. Kada budu osetili na svojoj koži ono što sam ja doživeo, onda će shvatiti. Sada misle da su na vrhu sveta. Sve je to kratkog daha. Slava je prolazna, to sam odavno shvatio. Mi smo prolazni. Danas si gore, sutra dole. Ne treba se toliko zaluđivati nekakvom iluzijom bitnosti. Ništa me više ne iznenađuje osim dobrote, tople ljudske reči, iskrenog osmeha, izistinske emocije i drugih rariteta u ovim vremenima proklete ‘nove normalnosti’ – priča Darko za Luftiku.

Pandemija je napravila pravi društveni kovitlac. Sklapaju se nova savezništva, stvaraju nove ideologije, rađaju novi „neprijatelji“ društva i sistema. Zbog ljudi koji imaju tu mogućnost da javno postavljaju pitanja, koja nas sve muče, udružile su se potpune suprotnosti, a kritičko mišljenje bilo je na udaru apsolutno sa svih strana. Osuda mase prema individualnom mišljenju pojedinaca nezabeležena je na jedan takav način. I to nije kraj, deluje da je samo tajm aut ili kraj jedne runde.

Sve one koji nisu prihvatili servirane informacije od strane najvećih medija i uticajnih ličnosti, oni koji su sa sumnjom posmatrali šta se dešava i u kom pravcu se kreće situacija, proglašeni su za antivaksere, ravnozemljaše i dogmatiste. Ni Darka nisu zaobišle ovakve idiotske odrednice.

– U eri digitalnih medija, svako može da kaže i napiše šta želi. Društvene mreže su kao zidovi klonja gde ljudi svašta ispisuju dok seru. Ne dotiče me to toliko, ali mi smeta kada me neko neopravdano etiketira ili optuži. Danas je svako ko postavi zdravorazumsko, logično pitanje ili pokuša da dođe do odgovora na ono što ga zanima, unapred osudjen na linč. Kada prepoznam agresivnu propagandu, kampanju, laž, sve u meni počinje da kulja, osetim te vibracije na kilometar. Kakva briga za čovečanstvo? Polovina planete gladuje, žrtve na sve strane, oni koji prozivode oružje prodaju ga siromašnim zemljama kako bi se što pre medjusobno istrebili, uništavaju se poslednji resursi na ovoj planeti, deca ometena u razvoju su iza rešetaka i njih boli dupe za to, caruje moderno ropstvo, svuda nas prate i nadgledaju svojim jebenim kamerama koje vide sve osim ‘njih’, a sve pod izgovorom da brinu za našu bezbednost. Orvel i Haksli odavno deluju kao dečja pričica za laku noć, naspram njih.

Elem, odakle odjednom toliko poverenje u farmaceutske kompanije? Do juče im niko nije verovao? Da, ovo što sam pitao automatski znači da verujem da je Zemlja frizbi koju drže dva koker španijela i da svetom vladaju Snorkijevci. Naravno da verujem u nauku, naravno da verujem u modernu medicinu, ali naravno da ne verujem u sve što čujem i vidim na televiziji. Na kraju krajeva, gde možemo da čujemo sve te silne doktore, naučnike, Nobelovce koji misle suprotno od agende. Nigde! Svi ti ljudi su poništeni, oduzeti su im doktorati, titule, progonjeni su… Ako je tako, a jeste, smatram da tu nešto ne štima. Zato se pitam – ističe Darko upravo ono što najviše „bode oči“ u celoj priči oko koronavirusa, a zatim nastavlja u istom pravcu.

– Na kraju krajeva, korporacije vladaju svetom, nije to nikakva tajna. Nemojte me svrstavati niti u antiglobaliste, antivaksere, komuniste, džedaje, niti u jednu ideologiju i pravac. Ja sam običnjak koji koristi mehanizam za razmišljanje. Čitam izmedju redova. Društvo u kojem živimo je do te mere polarizovano da više nema kud. Postoji samo privid slobode, instant emocija i sumrak saga. Vakcinacija nije obavezna. Imate pravo da se vakcinište ako želite ili ne. I jedno i drugo je vaše pravo. Zato ne razumem osude onih koji koriste svoja prava. Srpski narod je odavno podeljen po svim osnovama, a ovo sada je izvuklo iz nas i najgore i najbolje. Više ono najgore. To najbolje ne možemo da vidimo, jer nekome nije u interesu da to prikaže. Znamo samo ono što ‘oni’ žele da znamo.

Zatrpani smo nebitnim informacijama od kojih smo sada već postali zavisni. Svi se utrkuju da što pre objave vest, koja služi da se prikriju prave vesti, gomile afera. Na svaku aferu idu dve vesti. Zato vesti traju po sat vremena i idu na svakih pola sata.. Zaboravili smo da živimo život i ćutke i iz straha pristali smo da nas zaključavaju, a zatim u letnjim periodima otključavaju.   Mogu da rade sa nama šta god žele i nikom ništa. A mi..Mi se medjusobno mrzimo. Neće izaći na dobro sve ovo. Zabrinut sam za budućnost, ne zbog sebe naravno…Nego zbog naše dece, a pomalo i opstanka ovog napaćenog naroda – kaže Mitrović.

Verujem da je obaveza svake javne ličnosti da otvoreno kritikuje i ukazuje na društvene anomalije, ali da li baš Darkov lični primer pokazuje čega se ostali plaše? U društvu u kojem kao da svi idu makar nekome uz dlaku, Darko Mitrović je tokom čitave karijere plivao nekako uzvodno. Da li je uopšte i bilo druge opcije za njega?

– Ja ne bih bio to što jesam kada bih tek tako menjao svoje mišljenje, kako vetar duva ili u odnosu na posledice. Isto bih uradio opet. Puno me je sve to koštalo, prvenstveno mislim na zdravlje, pritiske, pretnje, neprospavane noći, porodicu koja je sve to prolazila sa mnom, ali tako je to kada želiš da govoriš ono što misliš. Da li sam u pravu ili ne, pokazaće vreme. Ne postoji obaveza da svaka javna ličnost kritikuje društvene anomalije, to je bio moj izbor, ali bi novinari morali da se bave istinom. To je njihov posao. U ovoj zemlji ne postoji nezavisno novinarstvo. I tu postoji podela na ove i one. Njihove i naše. Kojoj grupi ja pripadam. Ni jednoj. Zato i jesam sam i pušten niz vodu. I da, ja nisam novinar ako na to ciljate. Moja obaveza u celoj priči nije bila da budem nepristrasan, a nisam ni vodio političku emisiju, ja sam kometarisao društvo, pojedince, dogadjaje sa stanovišta običnog gradjanina, ponekad na komičan način, a ponekad ne – naglašava Darko.

– Kada sam pre 17 godina stvorio Mentalno razgibavanje ideja je bila da to što radim liči na emisije kakve su vodili Hauard Stern, Kris Mojls, Kris Evans u kombinaciji sa Lenijem Brusom, Karlinom i Prajorom. Mene su plaćali da iznosim mišljenje, imam stav. Nikada nisam išao nikome uz dlaku niti to nameravam da počnem. Nekome se to što radim dopadalo, nekome nije. I to je sasvim u redu. Većini jeste, da budem iskren. Godinama biti u samom vrhu slušanosti i gledanosti nije lako. Put ka vrhu je jako težak i trnovit ali održati se na tom vrhu je još teže. Da sam radio drugačije, nikada ne bih postao ovo što jesam danas. Zahvaljujući mojoj tvrdoglavosti, upornosti, istrajnosti, neprekidnoj borbi sa vetrenjačama prokrčio sam put i sebi i bivšem kolegi. Ja sam primao sve udarce. I bez obzira na ishod, uspeo sam da odolim svim pritiscima i ponovo započnem nešto novo sa 48 godina i 23 godine u medijima. Prelazim u drugo agregatno stanje. Eto me ponovo vrlo brzo – uverava popularni Dare čitaoce Luftike i verujem raduje svoje višegodišnje slušaoce.

Mnogi su komentarisali i zamerali Darku da se tokom emisija ponaša arogantno prema svojim slušaocima i gledaocima koji se telefonski ili putem poruka javljaju u program. Naš sagovornik decidno odbacuje takve tvrdnje.

– To su budalaštine. Ne računam botove i trolove kao gledaoce. Jedino su oni dobili po koji odgovor od mene na isti onaj način kojim bi mi se i obratili. Ja moje gledaoce i slušaoce volim i poštujem iznad svega. Da nije bilo njih ne bih ni opstao sve ove godine, ne bih ni došao u priliku da pokrenem podcast Lobotomija. Njima dugujem sve. To su divni ljudi, velikog srca, vrlo inteligentna bića koja razmišljaju svojom glavom. To i jeste ciljna grupa kojoj sam se obraćao. Te ružne priče servirane su iz iste kuhinje odakle su dolazile pretnje, pritisci i uvrede. Ko mi to zamera zapravo? Isti oni koji su vredjali moju porodicu, pokušavali da me uplaše nekakvim pretnjama, a onda naišli na zid. Jebi ga! Ako vam neko pošalje dvadeset poruka tokom programa u kojem vam najgrublje vredja članove porodice ili preti, u nekom momentu morate da odreagujete.

Razgibavanje je od samog starta nailazilo na nerazumevanje, a zatim oduševljenje. Tu emisiju su ljudi ili voleli ili prezirali. Tačno znam ko i zbog čega. Ono što je emisiju činilo drugačijom od mora drugih je upravo ta neposrednost u komunikaciji, kako izmedju nas dvojice tako i sa slušaocima, čitaj, gledaocima. Bilo je tu i kvalitetnih rasprava, razmena mišljenja gde smo kao i svi bandoglavci pokušavali jedni drugima da objasnimo kako smo baš mi u pravu. Sve je to bilo Razgibavanje. To je bila jedina emisija na ovim prostorima gde su svi mogli da dobiju priliku da iskažu svoj stav ili mišljenje, a tu mogućnost sam im upravo ja pružio. Kad kažem ja, ne nipodaštavam Markovu ulogu u celoj priči, nego sam ipak ja taj koji je tu emisiju pokrenuo i stvorio. Mora da se zna ko je tu dinosaurus. Naravno to nikako ne znači da ti pojedinci mogu da me vredjaju dok ja ćutke vrtim palčeve i izgledam kao voditelj pre 50 godina koji se zahvaljuje na kritikama, pohvalama i sugestijama. Ta vremena su prošla – precizira i odgovora na kritike voditelj Lobotomije.

Želeo sam da saznam da li je prijateljstvo Dareta i Mareta nadživelo poslovno partnerstvo, da li smatra i da li se slaže da je Marko trebao da zajedno sa njim odstupi sa televizije Nova S, jer bez njih kao dvojca nema ni originalne emisije, kao i da li u budućnosti možemo očekivati čuveni duo u nekom novom projektu.

– Ne smatram ja ništa. Niti želim da se izjašnjavam po tom pitanju. Ja znam šta bih ja učinio da mom ortaku prete, ponižavaju ga, ignorišu ili poništavaju kao čoveka. Marko i ja smo prošli trnovit, holivudski put. Počeli smo od nule… Zapravo ja sam počeo, a onda je nakon dve godine došao i Marko. Sećam se kao juče da je bilo kada sam banuo u kancelariju našeg tadašnjeg poslodavca i tražio istu platu za njega kao što sam tada imao ja, smatrajući da je jedino tako u redu. Sećam se kako smo otišli sa tog radija i pokrenuli nešto naše, radovali se svakom kablu, slušaocu, sponzoru, prvom novcu zaradjenom od Razgibavanja. Dobro pamtim i kad su nas skinuli sa radija B92, tog 25. decembra. 2013 godine..

A zatim i tih godinu i po dana preživljavanja. Dobro kod mene se ništa nije promenilo od tada. Ponovo krećem od nule. Ali ja život posmatram kao avanturu, ne sedim skrštenih ruku i ne cmizdrim nad gorkom sudbinom. A prošao sam mnogo toga lošeg. Ne bih da kometarišem ni sadašnje Razgibavanje. Stvarno me ne zanima. Imam svoju priču. I nisam sam. Imam porodicu. Necu, Sandru. Borimo se zajedno i sa nedaćama, ali i uživamo i u novom početku. Svaki taj početak je nova prilika da budemo bolji, prilika da pronađemo sebe i svoj put ili možda vratimo njemu. I dalje guram taj kamen uzbrdo i jednom ću doći do vrha. Moje vreme tek dolazi. Nema više nazad. Ne želim da pričam o Marku i nekim našim privatnim stvarima. Neka ostanu tamo gde su. U prošlosti – odgovara Darko jasno između redova, za svakoga da proceni i da se pronađe.

Pitali smo sagovornika šta danas radi Darko Mitrović, da li se i koliko uželeo svoje publike i kada zvanično kreće emitovanje dugo najavljivanog podkasta. Takođe, da li se i koliko razlikuju koncepti Razgibavanja i Lobotomije?

– Kad već pitaš, danas sam išao da pokupim video opremu, kamere, stalkove, kejdžove i razne aparature, sutra idem po mikrofone. Zahvaljući ljudima koji me podržavaju preko Patreona, PayPal-a sakupio sam za deo opreme. Još uvek prikupljam sredstva, jer iza mene ne stoji Američka ambasada, nikakvi fondovi, NVO ili pojedinci sa kešom. Iza mene stoje obični ljudi sa ogromnim srcem, moji gledaoci, slušaoci i neizmerno sam im zahvalan na podršci, i finansijskoj i moralnoj. Ti ljudi odvajaju od usta da bi meni pomogli, ja im to nikada neću zaboraviti. Lobotomija će uskoro startovati. Moram da budem iskren, imam i malu tremu – priznaje naš sagovornik i odgovara gde možete pratiti Lobotomiju i kako je zamislio čitav koncept.

– Pokrenut je sajt, otvoreni su kanali gde će podcast biti postavljan. Ima me na svim većim podcast platformama: Apple Podcast, Google podcast, TuneIn, Spotify, Stitcher, Deezer, Podcast.rs i naravno nezibežni You Tube. Lobotomija nema veze sa Razgibavanjem, osim što ću ja uvek biti ja. Lobotomija će biti moj način borbe sa besmislom, jedan omaž staroj dobroj normalnosti, gde ću sa mojim sagovornicima pokašati da pronađem odgovore na sopstvena pitanja, opušteno pričam o bitnim i manje bitnim temama. Želim da pokažem ljudima da nisu sami, da nas ima, da i dalje tražimo smisao, odgovore, borimo se sa vetrenjačama. Želim da vratim ili makar podsetim ljude na stara dobra vremena i na to da imaju samo ovaj jedan jedini život. Želim da istražim metafiziku ljudske dobrote, bezobrazluka i toleranciju na glupost. Želim da ih nasmejem. Jedva čekam da krenem. Ne zavisi sve od mene, naravno. Tu su i majstori. Radovi u studiju odvijaju se jako sporo, ali tako je to kada želiš da sve bude kako treba. To sam dužan svojim gledaocima i slušaocima. Samo najbolje za one koji me podržavaju – poručuje Mitrović.

Vesti u Srbiji su odavno postale transmiter stresa, individualne i kolektivne anksioznosti. One su mamac za mazohiste, a ne za osobe željne tačnih informacija. Dugo nismo imali prilike da slušamo komentare Darka Mitrovića na političke i društvene aktuelnosti. Da li ih uopšte prati ili je na pauzi i oporavku?

– Pratim tu i tamo. Sporadično. Prilično sam razočaran autističnim odnosom koji imamo sami prema sebi, manjkom samopoštovanja, ličnog integriteta, što puštamo da ovima prođe sve bez nekih ozbiljnih reakcija i posledica. Znam, leto je, valja letovati u Turskoj, Grčkoj. Na tasu su super-duper ol inkluziv i borba za naše šume, reke, gradove, sela, našu decu, goli život. Živimo od danas do sutra. Ali to nije ona filozofija života, sadašnjeg trenutka. Mi smo se odavno oprostili od naše budućnosti i budućnosti naše dece. Prepustili smo se stihiji koja guta sve pred sobom. Nas više nema samo toga nismo svesni. Ljudi žele, ali se boje da žive. Ovi su doneli mrak sa sobom i sad nam je više nego ikad potreban onaj Bajićev vrač, da pokrene oluju ili makar neko, da upali svetlo – poručuje naš sagvornik.

Na kraju, želeo sam da saznam šta je to sa našim Beogradom, sa njegovim rokenrol duhom koji iščezava. Kao da je u potpunosti zanemeo i usnuo. Beograd kao da na samrti  posmatra svoje silovatelje i ćutke im toleriše sve njihove investicione bahanalije. Menjaju mu strukturu i šmek, otuđuju ga i stvaraju od njega ‘napredno’ čedo, dok on ćuti, odnosno njegovi stanovnici tihuju bez stida.

– Ne slažem se da taj duh zanemeo, nego su medijski prostor i svaki drugi, dobili upravo oni koje smo šutirali u bulju ispred SKC-a 80ih. Ovo je sada njihovo vreme. Vreme pacova. Ima klinaca koji se trude da održe taj duh i ja ću im dati jedan kutak u svom podcastu. Kao stari panker, i dalje održavam taj plamen. Vidiš uostalom. Nisu pank samo cokule, fajerka, čirokana i Pistolsi. To je način razmišljanja, to je bunt, ali zdrav bunt. To je pobuna protiv nenormalnog sistema vrednosti koji su doneli ovi šabani sa sobom. Dojahali su i odmah smestili svoje bulje u Audije sa tamnim staklima i sad nas gledaju kao da smo govna. Ja i dalje slušam istu onu muziku koju sam slušao, možda neki džez ponekad, starim, ali isto tako volim da čujem i osetim energiju nekih novih klinaca čije vreme tek dolazi. Ja i dalje živim u nadi da će svet postati bolje mesto. Ali sam sada shvatio suštinu. ‘Nekad sam bio pametan pa sam želeo da menjam svet, danas sam mudar zato menjam sebe’ – zaključuje za Luftiku ‘stand up’ komičar i voditelj Darko Mitrović.